Желидраг Никчевић
ОБРАТИТЕ ПАЖЊУ НА ОНО ПРЕТПОСЛЕДЊЕ!
Желидраг Никчевић
Браниће, кажу, Мила, скоро по сваку цијену. Њихов одговор на евентуално хапшење, веле, биће баш радикалан.
А ми сад, као, треба да се демократски згражавамо и осуђујемо непримјерену реторику будаластих газдобранитеља. Да анализирамо прописе и утврђујемо да ли у њиховим изјавама постоје обиљежја кривичног дјела, највјероватније вербалног деликта.
Нешто je ту сумњиво, нешто се у елементарну логику никако не уклапа.
Већ сам рекао – даља судбина човјека који се зове Мило Ђукановић мало ме занима. Ђаво да га носи, са свим његовим глупим сатовима, кућеринама и тајним рачунима, са Лидијиним и Блажовим милионским дрангулијама. Нека се тиме баве надлежни органи, немам појма који – тужиоци, ликвидатори, извршитељи,.. Заштићени свједоци, мафијаши, каматаши… како то већ иде у расплетима јефтиних крими-серија.
Али ево шта је ту интересантно. Она друга његова имовина, назовимо је нематеријална, оно друго наслеђе, политичко и „државотворно“, некако се прећутно изузима из обрачуна. Ту код вриједних аналитичара махинално проради чудесна когнитивна дисонанца: е, то је нешто друго, о томе нема разговора, немојте сад да се свађамо.
Јер „лопов“ ипак има „несумњиве историјске заслуге“.
Дивна логика! Звучи отприлике овако: да, опасни и вишеструки силеџија, али се мора рећи да је у неким тренуцима према жртвама био сасвим коректан, чак љубазан.
Да, серијски убица, али је, признајте, у паузама водио живот солидног, мирољубивог грађанина.
Да, покрао милијарде, али је зато бар онај референдум чист као суза горштачка.
Да, пола његове правосудне елите у заслуженој тамници, али „државни удар“ опет треба пажљиво преиспитати.
Да се не дирају ни симболи, јер они уопште нису фалсификовани и наметнути, ма не, никако, него су оличење поштеног приступа вољи народа.
Па добро. Кад се већ тако брижно чувају Милове светиње, онда је сасвим логично да ДПС-стадо чува и пастира чудотворца, који је на изборима поражен изгледа само зато што је понекад понешто мазнуо.
***
Помињао сам већ ту идеју, из времена кад су Ђукановићеви мрачни агенти започињали своје каријере, пласирајући најцрње антисрпске клевете и заклањајући се иза слободе говора. Као и данас. Њих треба оптужити, наравно, али не за ПОСЛЕДЊИ деликт, који се заиста налази у сфери јавног (не)морала, па га је тешко кривично процесуирати – него за ПРЕТПОСЛЕДЊИ, јер је тај сасвим сигурно у сфери ноторног КРИМИНАЛА, режимски организованог. Другим ријечима, само мало загребите иза тог саопштења, иза те псовке, пријетње или најаве некаквог устанка, и наћи ћете опет оне исте мрачне агенте – дилере дроге и оружја, трговце душама и незасите узурпаторе народне имовине. Тај ПРЕТПОСЛЕДЊИ деликт нова власт мора да утврди и санкционише, а не да се бесконачно чуди и згражава, све мудрујући о деликатној слободи говора и изражавања.
