Матија Бећковић

О здравом разуму

19.10.2016.

Идеали човечанства, његови најлепши снови и најузвишенији циљеви били су и остали – слобода, правда, равноправност.

Нема живог бића које је против среће и бољег живота, па ипак, борба за основне људске идеале траје од постанка света и трајаће до последњег дана.

Још увек је актуелна борба за победу правде. Још увек је неопходна борба за елементарна људска права. Још увек се може постати револуционар – залажући се за ослобођење невиних, демократа – дозвољавајући и супротна мишљења, вођа – обећавајући правду.

Још ниједан вођа није обећавао народу неправду и безакоње. Нико још није погинуо за погрешну ствар, па ипак правда није победила.

Човечанство се од памтивека бори за идеале против којих није нико.

Како се борити за правду кад нико није за неправду?

Несрећа је, изгледа, у борцима против несреће. Неправда је у нама, не у другима, јер других нема.

Све је јасно и све је нејасно.

Оно што је јасно формулисано је здрав разум. Оно што је нејасно у нама и око нас – последица је недостатка здравог разума.

Полази се од претпоставке да се за победу здравог разума не треба борити јер се здрав разум подразумева. Међутим, борба за здрав разум је, у ствари, једина борба коју људи воде. Борба за здрав разум је исто што и борба за прогрес, бољи живот и лепшу будућност. Све револуције су вођене и све жртве су пале за победу здравог разума, али разум није победио. Није победио јер ограничени човек не може победити своју ограниченост.

Не бити ограничен, бити нормалан, то је значило и значи исто што и бити генијалан. Располагати здравим разумом, то је привилегија ретких: филозофа, мудраца, генија.

Готово је немогуће бити нормалан, а не ући у историју. Ако имате мрву здравог разума, нећете избећи славу, историју и вечност. Данас се још увек улази у историју за оно што би деца требало да уче у основној школи. Идеје данашњих вођа и великана су, у односу на свет, старе и превазиђене, али су, у односу на време у којем живимо, нове, ризичне и револуционарне. Они који би, по критеријумима здравог разума, могли евентуално постати судије за прекршаје, проглашени су, у овом времену безумља, звездама слободоумља и демократије.

Још увек има места за борце за слободу штампе, слободу уметности, слободу мишљења и говора. Основна људска права формулисана су пре много стотина година и тешко је прихватити да још нису остварена. Међутим, нису. У историју се и даље улази утабаним стазама давнашњих програма и парола. Нема оригиналних ни идеја ни жртава.

Шта све још увек човеку недостаје, најбоље показују обећања. Народима за које се тврди да су слободни – обећава се слобода, онима за које се мислило да су сити – обећава се хлеб.

Може се обећавати само оно чега нема и будити нада само у оно што још није остварено. Не обећава се слобода слободнима, посао запосленима, независност независнима!

Сва обећања у ствари су оптужница против тираније и неправде. Она су безброј пута понављани вапај за победом здравог разума.

Човечанство ће, изгледа, дочекати и свој крај а неће видети тријумф здравог разума. Човеку ипак недостаје довољно здравог разума да оствари вечне идеале, проистекле из природних потреба и права. Није случајно што слободу и правду зовемо идеалима. Ти идеали су исто што и здрав разум. Идеали остају идеали.

Ближи се крај, а човечанство од здравог разума дели све већи јаз и све више жртава.