Желидраг Никчевић
О ВАСКРСУ И УСПУТ О ДЕМОНИМА
Да, наравно, призор за историју: државни врх Црне Горе присуствовао је васкршњој литургији у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици, док је Свету архијерејску литургију са васкршњим јутрењем служио наш добри митрополит Јоаникије.
Читам титоградске коментаре, и ево на шта бих хтио да вас подсјетим.
Кад ми кажемо: „Христос Васкрсе“! и одговоримо: „Ваистину васкрсе“, треба знати да наш глас лети око цијеле земље, као ударни талас велике васељенске експлозије. И да су те наше ријечи за демоне – прави ужас. Радују се анђели, радују се свете душе на небу, а демони, ено, дрхте од бијеса, страха и злобе. Кад би могли, они би нас на комаде растргнули.
Да поновим, као резиме недавних никшићких избора. Кад човјек гледа и слуша јуришнике на Марка, Андрију и Јоаникија, то јест на Србе у Црној Гори, то јест на Србе све и свуда, стиче се утисак да се монтенегрински почасни демон неком тајном операцијом умножио и распао на стотинак ситних дјелова, па сад из сваке јадне крхотине допиру – умјесто некадашњих строгих команди – клетве, јауци и пренемагања. Буа, кме, издајаокупација! Мајкухајку, ɄΨϦѮ♯ق!!!
(И још – једна успутна књижевна асоцијација. У најпознатијем роману браће Стругацких, „Понедјељак почиње у суботу“, важну улогу има папагај. Птица путује кроз вријеме у џепу свог власника – чини ми се да се зове Јанус Полуектович, нисам баш љубитељ Стругацких – и свакога дана умире. Њен леш спаљују, пепео расипају, али следећег јутра, гле – папагај је опет ту. Опет псује и свима досађује. Тачно тако је и код ових наших богохулитеља. С времена на вријеме нестане покоји папагај, његов леш баце у пећ а пепео однесу на ђубриште. Међутим, следећег јутра отвориш новине – упс – видиш још једну глупу птицу која виси на оној истој пречаги и врши нужду на истом мјесту гдје кљуца.)
