МУХАРЕМ БАЗДУЉ
О Русији без љубави
Слободна Европа или Дојче веле рутински се доживљавају као независни медији, а не као гласила Америке односно Немачке, док је за Спутник нужно нагласити да га финансира Руска Федерација
„Могло би се с разлогом рећи да је руски народ један од најлакоумнијих, али и најнедокучивијих на свету. Шта је до сада учинио за напредак људског духа? Није имао филозофе, моралисте, законодавце или научнике чије је име оставило трага у историји; ипак, њему никада нису недостајали врсни дипломати и вешти државници”, написао је у чувеној књизи „Русија 1839” Маркиз де Кистин (цитирано према преводу Милана Комненића; Службени гласник, Београд, 2009, уредник Бранко Кукић). У својој надалеко хваљеној књизи, Маркиз де Кистин је Русе, дакле, прогласио „социјалним и моралним талогом” Евроазије, признајући ипак појединцима из реда овог народа политичку вештину. Добрица Ћосић је, присетимо се, у својој књизи Време змија о Албанцима писао: „Тај социјални политички и морални талог трибалног варварског Балкана узима за савезника Америку и Европску унију против најдемократскијег, најцивилизованијег, најпросвећенијег балканског народа – српског народа.”
Због цитиране реченице против Ћосића су пре шест година две невладине организације (Комитет правника за људска права и Хелсиншки одбор за људска права) поднеле кривичну пријаву тврдећи да је њоме извршио „кривично дело изазивања националне, расне и верске мржње и нетрпељивости и кривично дело расне и друге дискриминације”. Ђорђе Балашевић, истини за вољу, због онога што је написао о Албанцима никад није тужен, али га танкоћутније и осетљивије душице и дан-данас, тридесетак година након што је објавио „Три послератна друга”, презиру и вербално черече због следећих реченица из поменутог романа: „Повод за све било је Косово. Зло је тамо. Накотили се дошљаци из суседног мрака, из земље без историје, без птица, без сликара, балерина, виолончелиста…”
Предупредимо очекивани приговор и нагласимо како се, наравно, не може занемарити податак да је Маркиз де Кистин своју књигу писао у првој половини деветнаестог века, док цитирани ставови Ћосића и Балашевића потичу с краја двадесетог. Наравно да ставови који се тичу етике и политичке коректности временом еволуирају, али исто тако не треба заборавити да силне похвале књизи Маркиза де Кистина потичу из наше епохе. Чини се да барем део подношљивости оваквих генерализација за западну и западноцентричну публику потиче од чињенице да се оне односе на Русе. О Русима и Русији је, рекло би се, прећутно дозвољено просипати стереотипе, генерализовати и уопште се разбацивати свим могућим предрасудама.
Дејан Илић тако и не крије како се грози саме идеје да се такмичење за Песму Евровизије одржи у Русији, па ових дана пише: „За длаку смо избегли да нас следеће године из ’слободарске’ Русије током наредног такмичења раздрагани домаћини не заспу порукама о миру, толеранцији и потреби да се људска права признају свима и примене на све без обзира на разлике.” Преслатко ми је стављање наводних знакова на придев „слободарска” да неко случајно не помисли да је озбиљно мислио. Ипак, његов став је савршено усклађен са сентиментом публике која је гласно звиждала кад се Русија нашла у водству односно кад би од неке земље (попут Немачке) добила дванаест поена.
Да се разумемо, Русија је светска сила коју у вањској политици руководе првенствено прагматични сопствени интереси. Али – и у томе је суштина – то није оно по чему је она различита од Сједињених Америчких Држава, Велике Британије, Немачке, Француске, Кине или Јапана, то је пре оно по чему им је слична.
Да, анексија Крима није баш у складу с међународним правом, али исто важи и за признавање независности Косова. Да, индиректно учешће у рату у Украјини није претерано етично, али то још више важи за бомбардовање Либије или инвазију на Ирак. Уобичајено је већ, међутим, да се за Русију и друге велике силе употребљавају различити аршини. Тако се, рецимо, Слободна Европа или Дојче веле рутински доживљавају као независни медији, а не као гласила Америке односно Немачке, док је за Спутник нужно нагласити да га финансира Руска Федерација. Слично је и са третманом појединачних инцидената. Недавна неугодност коју је доживео новинар Стеван Дојчиновић када га руска гранична служба најпре није пустила да уђе у земљу не објаснивши му разлог и који је касније враћен у Србију с вишегодишњом забраном уласка у Русију постала је преко ноћи главна медијска тема, нарочито за медије у западном власништву. Не спорећи ни најмање потребу да се цела ситуација разјасни, уз пуну колегијалну солидарност и сваку подршку протестним саопштењима медијских организација, неизбежно је ипак потенцирати да је карикатурално користити појединачни инцидент као доказ било чега, нарочито што се у појединим коментарима одговорност за Дојчиновићеву непријатност фактурише малтене Путину лично. У исто време, нико не осећа потребу да коментарише понижавајући третман кроз који свакодневно пролазе српски држављани који желе да путују у Велику Британију.
Након што су Британци укинули конзуларне одјеле у свим својим балканским амбасадама, српски држављани који траже британску визу морају најпре да допусте да им некаква приватна агенција узме биометријске податке и пасош, затим све то шаљу у Варшаву, да би, у најбољем случају, визиран пасош добили натраг путем брзе поште након три недеље. Знам неколико конкретних случајева угледних писаца, новинара и универзитетских професора који нису отишли на важне службене скупове у Велику Британију јер им пасош није враћен на време, а да овде и не помињем нелагодну и потенцијално проблематичну ситуацију остајања без путне исправе на скоро месец дана.
Борко Стефановић изјављује ових дана да односе с Русијом Србија треба да смешта што више у призму економског и енергетског сектора, а мање у политичку призму. Другим речима, у политици према Русији треба се више руководити прагматичним интересима, него идеалима и сентиментима. То је сасвим тачно, али не само у односима с Русијом. Исти принцип ваља успоставити у спољној политици генерално.
