Милан Ружић

О правди злочинци, о памети ми поју идиоти

14.11.2024.

Милан Ружић (Фото: Sputnik/Youtube)

Мене боле деца која немају да једу, боле ме родитељи који немају да их обуку и купе им књиге. Боле ме баке и деке чији се живот у здравственим установама сматра небитним. Боле ме пуцњаве у школама и селима, страдање људи од баналних ствари. Ноћу ме море приче са телевизија… Са њих ме о вери уче неверници, о правди злочинци, о толеранцији прогонитељи, о памети ми поју идиоти. О мојој зарађеној дипломи одлучују они који су своју купили, а о мом имању они који ће га сутра отети.

О патриотизму ме уче они који имају држављанство било које валуте, о љубави ми причају мрзитељи, химне о поштењу певају бивши затвореници, о школи одлучују они који су из њих бежали. И у шта да се уздам? У водитеље, политичке аналитичаре, поткастере, блогере и јутјубере… У тик-токере, ријалити звезде, инфлуенсере, теоретичаре завере… У чијој земљи ја то живим кад је од моје само остала застава?

Ово је сада земља политике, маркетинга, , рудника, дронова, спољних и унутрашњих дугова, извршитеља, нотара, приватника, стечајних управника, страначких пудлица, директора, управних одбора, комисија, приватизације, политичких кампања, избора, продатих извора, потопљених цркава, палих надстрешница, крвавих школа и загађених река.

Не знам да ли се овде више ћути из страха или од силних минута ћутања… Говори се само кад си спреман да страдаш и жалиш се само онда кад ти ништа друго није остало, а око тебе глуве уши, подсмешљиви погледи, ћутисамокаднисамја-људи. Лете обећања никад испуњена, пљуште паре никад ничије сем неколико моћника, лаке вербалне револуције импотентне опозиције забављају старије даме, силиконски филери и онлајн дилери задужени су за девојке које би да привуку мушкарчине, а мушкарчине тетовирани и депилирани псеудоспонзори што живе с мајкама и отимају им пензије.

Какве инвестиције и нова радна места, а плате таман толике да се плате рачуни и храна до десетог у месецу… Па нећу ја да живим да бих радио, хоћу да радим да бих живео. Какву децу овде можемо гајити ако сте им онакве узоре поставили. Нисам од оних који би волео да му дете буде наркоман, ријалити звезда, проститутка, неко ко лепи плакате у кампањи желећи да једног дана буде на том плакату, идиот и надмена будалетина пуна себе охрабрена позитивном психологијом да се изјашњава као трансјазавац.

Шта остаје у Србији честитом, паметном, креативном, добром, емпатичном, богобојажљивом, поштеном и једноставном човеку? Остају му чир, притисак и кошуља која се копча на леђима. Остају му метак, конопац и жилет. Или чаша, флаша и шприцеви као спорији пут ка одредишту које сте му наменили. Једино га од свега овога може сачувати уметност.

Уметност, сећате се… Оно од чега сте покрали паре да осунчате своје секретарице, замените кров на викендицама, подигнете чело, спустите капке, добијете трбушњаке, исисате вишкове. Уметност… Она ствар коју сте закључали у позоришта, заробили у политичкој цензури и прогнали у полупразне галерије. Оно што је требало да се снима уместо овога што сте дозволили. Оно што би нас спасило! Али зашто бисте улагали у нешто што ће нас спасити од вашег уништења…

Србија… Сви се позивате на њу, глумите да је волите, у њено име чините нечувене ствари… Она вам служи само да јој заставу прикачите као значку на ревере ваших прескупих одела. Служи вам за развесељавање других држава у УН-у. Служи вам да се због ње извињавате, да лајете о њој, да запишавате рођени народ и тужите странцима оне друге који вас неће да слушају.

Од ове земље сте направили згариште, депонију, руднике, тровачницу, високе пећи, логор, трпилиште и судилиште, вечиту поноћ у којој владају але и приказе, вешала, стрелиште и гасну комору. Срамотите је, покрадате, мрзите, оговарате, масакрирате, делите, свађате, трујете, разбијате, тучете, силујете, закључавате, иживљавате се над њом.

А тако нам мало фали да будемо нормални и срећни… Само неколико одредби, пар закона, обуздавање саможивости, прстохват љубави и гутљај разумевања. Не више од тога. Дајте да не будемо најгоре што се овде икад родило. Дајте да не останемо генерације које су отеле будућност рођеној деци. Дајте да не будемо стид своје државе и родитеља. Дајте да будемо Срби! Дајте да се Бог не срами што нам је дао прилику да живимо једини свој живот у овако лепој земљи. Овде живе и добри и честити људи. Хајдемо мало да чујемо и видимо и њих. Памет, љубав и поштење ће нас опоравити.