Милош Ковић
О порицању геноцида над Србима у Независној држави Хрватској
(Милош Ковић) фото: С. Гарић
У српској науци и јавности постепено сазрева свест о геноциду као средишњем историјском искуству српског народа у 20. веку. Сама реч „геноцид“ новијег је порекла, али она означава много старију појаву свесног, намерног уништења једне заједнице. Зна се, наравно, да геноцид током историје нису искусили само Срби. О геноциду над Србима се међутим, за разлику од Холокауста или геноцида над Јерменима, у свету мало зна. И када се о томе понешто чује, брзе су реакције оних који би да сакрију чињенице и доказе. Ударили су и на самог Боба Дилана, када се усудио да помене хрватски геноцид над Србима, да га упореди са Холокаустом над Јеврејима (народом коме и сам Дилан припада) и са америчким расизмом над афричким робовима и њиховим потомцима. Овај догађај привукао је пажњу само због Дилановог статуса у свету популарне културе. На делу је, међутим, више или мање прикривен, дугорочан напор да се геноцид над Србима порекне, сакрије и заборави.
Српска наука одавно је осветлила порекло генодица над Србима и показала колико су дубоки његови корени. У томе је посебно важан учинак Милорада Екмечића, Василија Крестића, Димитрија Богдановића, али и целог низа истраживача. Свест о геноциду, на нивоу свакодневног искуства, и без праћења научне продукције, постоји у српском народу, нарочито западно од Дрине. Међу читаоцима овог текста биће много потомака жртава и оних који су у нашем времену искусили геноцид на Косову, у Метохији, Хрватској, Босни и Херцеговини. Њима се, заиста, не мора много објашњавати.
За разлику од стручњака и најширих друштвених слојева, свест о геноциду, као кључној теми савремене српске историје, готово да не постоји у политичким, пословним и медијским елитама Републике Србије. Напротив, актуелна власт у Србији, за разлику од оне у Републици Српској, подржава порицање геноцида над српским народом. У Србији се, наиме, запатила цела школа ревизиониста или, прецизније, порицатеља геноцида која, у сагласности са пропагандом која долази из Хрватске, смањује број жртава Јасеновца и геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској. Подсетимо, дефиниција „порицања Холокауста“, подразумева и смањивање броја жртава. То је кривично дело у 16 европских земаља, у Израелу и Канади. Држава Србија, међутим, понајвише преко Министарства културе и информисања, финансијски и логистички подржава деловање ове „школе“.
Кренимо редом. На овом месту већ је било речи о томе да уништење српског народа на Косову и Метохији, започето још 1690, са врхунцем у нашем времену (1998-2004), сасвим одговара општеприхваћеним дефиницијама геноцида Уједињених нација (1948) и Рафаела Лемкина (1944). За разлику од геноцида над Јеврејима и Јерменима, који су се догодили једном (иако су имали дуге предисторије), геноцид над Србима Косова и Метохије траје, са прекидима у кратким периодима српске власти, дуже од три века. Посебна је тема уништење и брисање свих трагова Срба на тлу данашње Албаније, које умногоме одговара Лемкиновој дефиницији геноцида, па и асимилација Срба из делова Старе Србије који се данас налазе у саставу Северне Македоније.
Историја геноцида над Србима Хрватске (Далмације, Славоније и Хрватске), Босне и Херцеговине, како је показао Радослав Грујић, може да се прати бар од 13. века, од првих крсташких похода угарских краљева, на подстицај папа, против „јеретика“ у Босни, Херцеговини и Србији. Василије Крестић је утврдио да историја Хрватске заиста нуди низ недвосмислених исказа о намери уништења, на којој инсистирају дефиниције Лемкина и УН, од Амброза Кузмића (1700. године) до Фрање Туђмана (1995). Вековна католичења, исламизације и потоња уништавања Срба у два светска рата и у нашем времену била су само делови једног процеса, геноцида над српским народом на тлу Хрватске, Босне и Херцеговине. На овом месту већ је било речи о геноциду у Првом светском рату. У светској историји геноцида, међутим, нема много тако јасних доказа о намери уништења какви су Туђманови „Брионски транскрипти“, или наређења Атифа Дудаковића пред камерама о спаљивању српских села за време „Олује“. Да ове идеје ne живе само у Загребу, него и у Сарајеву, баш као 1914, 1941. и 1992, портврђује ентузијазам са којим је утицајни сајт „Кликс.ба“ недавно поздравио хрватску прославу годишњице „Олује“.
Главна тема хрватских и српских порицатеља геноцида је, ипак, геноцид над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту је развијен основни метод, који се сада примењује и на Косову и Метохији – порицање геноцида спроводи се тако што починиоци оптужују жртве, рачунајући на моћ САД и земаља ЕУ, под чијом заштитом је геноцид извршен, да целом свету наметну своје медијске и академске наративе.
Том задатку посвећен је нарочито рад Хашког трибунала (данас пригодно названог „Механизам“) за бившу Југославију. Кључна тема је – сакривање сопствене одговорности и оптуживање самих жртава за разбијање Југославије. Иза стотина хиљада страница судских списа Хашког трибунала, посвећених, на први поглед, догађајима с краја 20. века, израња велика тема историјске одговорности за геноцид почињен у периоду од 1914. до 1995. године над Србима Хрватске, Босне, Херцеговине, Косова и Метохије.
Поред оптуживања и стигматизације жртве, порицање и релативизација спроводе се и поређењима онога што се, на основу здравог разума и доброг укуса, не може изједначавати. Најчешћи пример су поређења Сребренице са Јасеновцем. Пред жртвама Сребренице би свако ко је добронамеран морао да се поклони. Али иза инсистирања на Сребреници у Сарајеву неретко се препознаје релативизовање и сакривање чињенице која се ван српске науке ретко помиње – учешћа босанских муслимана у геноциду над Србима 1941-1945, али и 1914-1918. и 1992-1995.
Геноцид у НДХ тешко се може оспорити, пре свега зато што на њему инсистира јеврејска наука. Хрватски и српски порицатељи зато су сконцентрисани на умањивање броја жртава. Наравно, не јеврејских, нити ромских, него искључиво и само српских. Хрватски и српски порицатељи се, напротив, својски труде да придобију Јевреје, да их увере у вишеструко умањен број српских жртава, и да своје циљеве постигну преко утицаја који Јевреји имају у науци и медијима. Јеврејски истраживачи који не прихватају њихове наративе, као Гидеон Грајф, постају предмет најгорих кампања. Да напади на Грајфа имају далекосежније циљеве говори и чињеница да је управо он био председник међународне комисије Републике Српске за утврђивање истине о Сребреници.
Методологија умањивања броја жртава геноцида над Србима слична је као код порицатеља Холокауста. Поред осталог, међу историјским изворима бира се само оно што може да поткрепи задати наратив. Сви остали извори једноставно се прећуткују, занемарују или потцењују.
Шта чинити? Кључно је изградити онакву културу сећања на геноцид какве имају Израел, Јерменија, или Русија. Потребно је да се тачно зна шта је геноцид и, нарочито, шта је његово порицање. То се не може без темељних истраживања, али и свести о томе да се о геноциду једноставно не сме и не може говорити на недостојан начин. Више пута сам писао о томе да би свест о геноциду морала да буде смештена у темеље српског националног идентитета, уз Немањиће и Косовски завет, Карађорђа и Његоша, краља Петра и Ослободилачке ратове 1912-1918.
У овоме, као у низу других ствари, српско друштво на жалост не може и не сме да се ослони на државу. Геноцидом над Србима данас се врло успешно бави неколико удружења и појединаца. Што је посебно важно, српска наука јасно се одредила према ономе што чине српски и хрватски порицатељи геноцида. Поред осталог, у септембру 2021. неколико чланова САНУ и професори историје српског народа у 20. веку са свих универзитета у Србији и Српској, покренули су Протестно писмо против умањења броја јасеновачких жртава. Придружио им се низ професора универзитета, научних радника и јавних личности, па се испод овог документа нашао укупно 101 потпис.
У последњем пасусу Протестног писма потписници су затражили од власти Републике Србије да се изјасне о томе да ли и зашто подржавају очигледно пажљиво осмишљену кампању умањивања броја жртава Јасеновца и порицања геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској. У државним медијима (али и у такозваним опозиционим медијима) Писмо је, међутим, готово прећутано. Подршка порицатељима геноцида наставила се све до данашњег дана.
Од тада су прошле скоро две године. Актуелна власт у Србији, на жалост, ипак ради на релативизовању и порицању геноцида над српским народом. То ће, несумњиво, уз напуштање Косова и Метохије и њихову последичну предају Великој Албанији, чиме се такође прихватају и озакоњују последице геноцида, остати историјско наслеђе људи који данас воде Србију.
