Милан Ружић

О опозицији у Србији

28.03.2025.

Милан Ружић

Непобитна чињеница јесте она да смо данас сви сведоци нечег великог што се ваља овом земљом, а покренуто је од стране студената. Оно што уједно задовољава, али и забрињава, јесте то што студенти још увек нису део једначине у политичком смислу те речи, већ су фактор који умногоме утиче на њено разрешење.
Они који ипак јесу фактор, у формалнополитичком смислу, нажалост, јесу народни посланици и посланици локалних скупштина по свим местима у Србији. Говорим о оним опозиционим. Да се не бисте збунили, па ми приписали то да сам човек власти, рећи ћу само то да се на посланике, одборнике и чланове којекаквих управа, а који су из редова СНС-а нећу освртати у овом тексту, јер ће поента бити разводњена, а и шта има да се каже о људима који ратују против своје деце, показују рођеном народу крвави средњи прст, улећу међу студенте аутомобилима, говоре да ће нас победити свуда у свету и користе суперсонична оружја. Шта год да се каже о њима, даје им се превише простора и аутор изреченог испада паметан, јер каква год реч да изађе из уста или оловке, паметнија је од било ког поступка чланова владајуће странке и коалиције.
Елем, зашто се осврћем посебно на опозиционе чиниоце. Зато што никад није било лакше бити на власти са оваквом опозицијом, нити је икад било лакше бити опозиција овој власти. То функционише у оба смера, баш као што у оба смера функционише амерички и британски утицај, на једној страни прерушен у ЕУ, а на другој у НВО. Баш као што и исти новац иде уоба смера.
Сведоци смо како ових дана на седницама скупштина широм Србије опозициони посланици покрећу којекакве побуне, изазивају нереде и провоцирају (истина, буде им ватрено узвраћено). Ако већ опозиција жели да докаже да је то чиме се назива, а не конобар који за столом док се игра покер са друге стране просторије показује владару шта други имају од карата, она треба да се понаша барем као студенти, а то ће значити више ствари. Прво, да буде пристојна. Друго, да докаже да мисли добро својој држави, али не само на вербалном нивоу. Треће, да ради у корист народа, а на штету владајуће странке.
Када опозиција у Србији престане да изазива немире и уноси се у лице другим посланицима говорећи „носати”, „слинава хуљо”, „прелетачу”, „г…о улизивачко”, „знам где живиш” и сличне будалаштине, онда ћемо знати да се барем понашају како треба и да су на путу да заслуже подршку народа. Док год се понашате као чланови владајуће странке, до тада ћемо знати да нисте ништа бољи од њих, без обзира на то иза које заставе и са колико чланова стајали.
Зар има ишта лепше него ударити на члана владајуће странке неоспорним аргументом, сталожено и господски, па гледати како њихови чланови грцају не знајући шта ће, па онда испаљују ове реплике на које су се ових дана претплатили и опозиционари.
Лаж се побеђује истином, кривица правдом, глупост памећу, бука тишином, непристојност господством, невера вером и мржња љубављу.
Доста је више гледати како се свака институција у Србији са свим својим члановима претвара у неку врсту арене у којој се одигравају обрачуни у којима ћемо сазнати ко је бахатији, безобразнији, бескрупулознији, неваспитанији и једноставно гори.
Престаните јавни простор који вам је дат поверењем грађана претварати у квалификације за Марићеве емисије, Фарму и Вучићевићева укључења.