Матија Бећковић
О медиокритетима
Недавно сам имао сусрет који вреди испричати. На углу испред хотела „Балкан“, стајао је углађен човек и бесплатно делио своје визиткарте расејаним пролазницима.
На визиткарти је писало: Ј. Јовановић, медиокритет.
Међу визиткартама било је и преведених на француски. Са неопходном допуном: Ј. Јовановић, медиокритет из Југославије.
Пред собом, несумњиво, имамо људе који знају шта хоће. То су представници најздравијег дела нашег народа: они су социјално осигурани, политички стабилни, конструктивни, реални, перспективни, несумњиви, верни и довољно ограничени да би се на први поглед могли сматрати добрим и пријатним.
Дуго су медиокритети, само зато што су медиокритети, стајали у сенци неких других вредности. Дошло је време да изађу на улице. После низа успеха и запажених резултата, које су забележили наочиглед целог света, нема више разлога да се стиде и склањају. Напротив. Удружење за заштиту медиокритета развија све ширу активност. Међу медиокритетима влада медиокритетска солидарност. Већ данас се може рећи да ће бити незапослених, али међу њима неће бити ниједног медиокритета. Биће ухапшених, протераних, жигосаних, несхваћених, понижених, неостварених, увређених, тужних, сентименталних, али међу њима неће бити медиокритета. Њима то не лежи.
Ко се не би дивио таквој виталности!
Народ гледа филмове у којима други играју.
Посматра драме у којима други вечерају.
Слуша плоче на којима други певају.
Купује књиге које су други написали.
Чами пред телевизијом на којој се не појављује.
Гледа велелепне грађевине у којима не станује.
Обожава жене које га не познају.
Гради бродове којима се не вози.
Производи мирисе којима се други миришу.
Гине у ратовима које други воде.
Где се деде толики народ кад га на највидљивијим местима нема? Ко је победио ако је народ изгубио? Медиокритети.
У чему је тајна њиховог успеха? Зашто има релативно мало медиокритета?
Медиокритет је човек на земљи, домаћин, без дилема и снова. Професионалац.
Он на свим конкурсима инсистира на томе да је медиокритет. Штампао је визиткарту са овим податком.
Због свих ових, наведених и ненаведених разлога и чињеница, није никакво чудо што сам и сам пожелео да будем медиокритет своје врсте. Зашто?
Могао бих превазићи себе и своје могућности.
Сва врата би ми се отворила. По протоколу бих ушао у многе незаобилазне спискове. Обрадовао бих своје родитеље. Превазишао бих сва очекивања и све прогнозе, почев од оца и учитеља до свих оних који су ме познавали.
Запрепастио бих лекаре који су ме лечили. Бацио бих у очај другове који су заједно са мном понављали разреде.
Сву своју неквалификованост заменио бих верношћу, глупост лепим васпитањем, недаровитост добрим везама, незнање туђим елаборатима.
Уместо о својој, бринуо бих о судбини света. Разбијао бих главу не својом, него туђом неписменошћу. Мучио бих се перуанским проблемима. Чачкао бих по туђој прошлости, јер сам радознао и добронамеран. Без реда у глави, правио бих га у држави. Био бих прави амбасадор медиокритетства, чије бих интересе штитио на сваком месту.
Али, авај!
То само остаје сан анархоидних, проблематичних, нервозних, нестрпљивих и сопственом кривицом несхваћених људи.
Биографија
Матија Бећковић
Матија Бећковић, један од највећих српских песника, рођен је 29. новембра 1939. године у Сенти. Основну школу похађао је у Вељем Дубоком, Колашину и Славонском Броду. Гимназију је завршио у Ваљеву, а потом је школовање наставио на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску и општу књижевност. Дописни члан Српске академије наука и уметности постаје 1983. године, а редовни 1991. године. Од 1988. до 1992. године био је председник Удружења књижевника Србије. Члан је Крунског савета и Српског ПЕН центра. Добитник је великог броја књижевних и друштвених награда. Његове књиге штампане су у преко 120 издања.