Желидраг Никчевић
„О КЕЈ, ВИДИМО СЕ НА ЛИТУРГИЈИ…“
Наш народ и наша Црква – као једно – показали су на прошлогодишњим литијама огромну моћ, овоземаљску и небеску. Била је то побједа над Злом, у граничној ситуацији, у борби за опстанак. Против врло озбиљног и конкретног непријатеља.
Па може ли сад наше свештенство да одахне и каже: „О кеј, народе, било је добро, сад сви на свој посао. Доста је политике. Видимо се на литургији“?
Не знам, не бих се заклео. Јер за овај измучени народ ништа није готово. Он је жедан и жељан правде, овдје и сада (и у вјекове вјекова, наравно).
Па и тамо, на литургији, чућемо: „Да буде воља Твоја и на земљи као што је на Небесима…“ И тамо је речено: „Тешко вама, лицемјери, што дајете десетак од метвице и од другог поврћа, а остависте шта је најпретежније у закону: правду и милост и вјеру. Вође слијепе који оцјеђујете комарца а камилу прождирете.“
Заштитили смо Цркву, кажете? Да, али то само значи да она наставља свој благодатни посао, НА ЗЕМЉИ КАО И НА НЕБУ. Учењем, проповиједањем и исцјељивањем. Врло конкретним разликовањем добра и зла, лажи и истине. Јер Свето писмо није пролазни и необавезни коалициони споразум.
