Зоран Шапоњић

О етици, моралу и Кустурици

01.03.2022.

Не знам заиста ко је тај Феро Фенич, чешки режисер на чију је иницијативу Емиру Кустурици одузета награда „Кристијан“, чешког фестивала „Фебиофест“, додељена 2017. године. Нисам гледао ни један његов филм, не знам ни за једну награду коју је добио, не знам чиме је задужио европску и светску кинематографију. Искрено, пропуст у мом образовању. Једино, можда сад постане познат и можда овај његов потез постане његов највећи и најважнији допринос европском и светском филму, европској и светској култури.

Феничево образложење о разлозима иницијативе за одузимање награде Кустурици и мимо овог отвара безброј питања. Званичан разлог који наводи Фенич, (видим јутрос да се и на свом Фејсбук профилу последњих дана бави искључиво Кустурицом, на једној објави има 25, на другој 39 лајкова) јесте да је Кустурица прихватио сарадњу са Центраним академским позориштем руске армије. Сам Кустурица, у првој изјави након вести из Прага, објашњава да није постављен ни за каквог директора Театра руске армије, већ је последњих три месеца преговарао да на сцену тог позоришта, као редитељ постави три театарске верзије својих филмова, „Дома за вешање“, филма „Живот је чудо“ и, можда неког руског филма. То што је, могуће је, у преводу дошло до различитих тумачења речи директор, што на енглеском најчешће значи режисер, а у другом смислу руководилац или менаџер, сад губи било какав значај.

С обзором на то да Феничево образложење не задире у сферу уметничког, онда би, можда, ову награду, после одузимања Кустурици, требало вредновати као политичко – идеолошку а не као уметничку?

Фенич је додао и да је и 2017. био против тога да Кустурица добије награду овог фестивала – „због склоности да се диви тоталитарним вођама и подржава их“, те да „не испуњава етичке, моралне и демократске вредности и критеријуме да буде награђен“.

Дакле, у овом случају јасно је да је награда Кустурици, мада су неки београдски медији превели да је одлука донета због „подршке Кустурице Русији“, одузета првенствено због његове намере да режира у Москви.

А то је, у овом случају, када масовна хистерија Запада полако доживљава кулминацију, неопростив грех. Зар сада када „читав демократски свет“ брани „вредности западних демократија, западног начина живота“ у Украјини.

Нема за сада објашњења, али, следеће питање је  да ли после забране режирања у Москви, Кустурици следи забрана да слободно мисли, да слободно каже, изниси своје ставове, да слободно снима своје филмове, у Русији, Кини, Француској, Србији, на било ком другом месту на планети? Следствено томе, да ли је, можда, следећи корак да се свима, који не подржавају „западне вредности“, ма шта то значило, и „западни начин живота“, „западну демократију“, што пре ставе траке око десног рукава, можда црвене, да не буду жуте, да би се знало, одмах, на први поглед, о коме се ради. И, да не идемо даље, зна се и шта је следило после трака око рукава…

Нисмо ли томе ових дана све ближе?

Не ради се овде о подршци Русији, довољно је Русија велика да се брани сама и да сама решава своје проблеме, ових дана то показује на најбољи начин. Овде се све очигледније ради о праву на слободу мишљења, на слободу говора, на слободу поступања па и режирања. О томе се овде ради.

Свака реч која се не уклапа у општу хистерију, у општу помаму, у опште оргије које трају на друштвеним мрежама, по порталима, сада више није и не може бити неутрална, она је непријатељска. Свако ко се не слаже са „западним вредностима“ и „западним начином живота“ који је, гле, тек сада угрожен, је непријатељска.

Хоће ли ускоро бити ангажовани и активирани стрељачки водови?

А што ја све ово данас пишем? Не да бих бранио Кустурицу. То сигурно. Мали сам ја и нејак, слаб и у духу и у вери, да браним било кога. Довољно је он велики, као и Русија да сам брани себе. О њему говоре његови филмови и награде које му нико не може одузети, који су део светске и европске културе.

А о Феничу говоре само речи, објаве на Фејсбуку. Не знам како се већ није сетио да предложи да и Оливеру Стоуну одузму награде, и он је на страни Русије, истине, не живи и не прича баш у складу са „западним вредностима“ и „западним начином живота“… Можда да се и Шолохову одузме Нобелова награда за књижевност, он глорификује руски начин живота, па да се Достојевском одузму сва његова дела…

Дакле, што све ово данас пишем? Можда зато што тек ових дана, под канонадом од које нема бежања, од које се не може жив човек склонити нигде, која ће га стићи и у најдубљој пећини,  схватам како је неким људима било у Немачкој 1938. године!

За крај, нешто лично. Када сам пре шест седам година, ничим изазвано, остао без посла, када је моја породица остала без јединог извора прихода, када је беда закуцала на наша врата, истог дана, увече, било је десет сати, зазвонио је телефон. На вези је био Кустурица. Реченица коју ми је тада рекао остаће у мени док сам жив – „Шапоња, знам шта ти се десило. Тек да знаш, док сам ја жив ти и твоја деца неће бити гладни“.

Тек Кустурица и Бог и нико други, знају колико је овај Кустурица кога данас стављају на стуб срама, купио лекова, обезбедио лекарских третмана, нахранио и напојио, запослио људи, помогао и нејаком и убогом… Само што се тиме никад није хвалио, није водио новинаре са собом да га сликају како помаже људима.

Зато ме данас посебно боле речи Фенича о моралној, етичкој црти личности Емира Кустурици.

Шта ви господине Феничу знате о етици и моралу? О души, на крају крајева? Знате, имамо и ми овде свој начин живота, своје вредност.. Па макар нам и Русија била драга. Па макар нам и ова наша истина, таква каква је, била драга. Остало је и код нас још нешто морала и етике, па макар живели и у Србији.

Но, Господ Бог свакоме да по заслузи, и свакоме додели терет који може носити. Ни мање ни више. Тако је и са Феничем. Његову слободу да каже оно што мисли никако не доводим у питање. Али све друго – да.

А што се Кустурице и нас других тиче, долази време поста, а пост са собом увек носи велика и тешка искушења. Тако је то откад је света и века.

Треба издржати. Проћи ће и њихово. У Бога се уздам, немам у кога другог.