Емир Кустурица

О чињеници да овај свет није испуњен само манијацима и убицама

22.10.2024.

Из једном малог балканског села ми се већ годинама бавимо великим темама и покушавамо да упозоримо човечанство како се свет захуктава у једном правцу који неминовно води ка ескалацији и уводу у трећи светски рат. Најбоља потврда за то су слике које смо не тако давно гледали из Украјине када је погођен немачки „леопоард“ а у њему су били војници Бундесвера и када један од њих, у сцени као из партизанских филмова, искаче из запаљеног тенка и запомаже на немачком језику.

Као да нам се читава прича враћа тамо негде у Други светски рат симболичким приказом немачког учешћа не само тенковима него изгледа и људством у руско-украјинском сукобу.

С друге стране веома је тешко не подлећи песимизму кад човек описује или када покушава да закључи о чему се ради. Од Јувела Харарија, Клауса Шваба, политике коју води наша власт, руска власт, политике коју воде Американци који су још увек генератори меке, а изгледа и тврде моћи, човек врло лако може да падне у депресију. Један филозоф тврди да је депресија крајње исходиште нарцизма, према томе, престанимо да будемо нарциси и дајте да будемо свијет у коме ћемо, кад већ имамо трачак наде, и трачак оптимизма, заборавити Швабове идеје о робовласничком систему и оно у чему су дошли у Азији да преко људског ока биометријски могу да установе све о неком човеку.

Постоји, с друге стране већинско расположење у свету. Испричаћу на овом месту причу о једном дечаку који ме је подсетио на идеју Црњанског „кад једне зиме из врта једног завејаног истрчи једно озебло туђе дете и загрли ме“. Мени се то десило на завршетку једног скијашког такмичења на Иверу и једног филма Наталије Мирзеан који је те исте године био приказан на нашем фестивалу где се само у формалном смислу човек огрејао као у случају дечака Владимира који је огрејао моју душу. Не само физички, него ти је топло и у души.

Дакле, завршено је такмичење, дечица су се вртела око постоља, држали скије и штапове. Међу њима се истицао један плавокоси дечак, касније сам сазнао да се зове Владимир и који се у једном тренутку издвојио и попео на постоље. Пришао сам, питао га је ли победник такмичења.

Његов живи поглед је сада на победничком постољу светлио, рекао бих, још јаче. Одговорио је да, нажалост, није победио, питао сам га, откуд онда на постољу а он ми је рекао – „хтео сам да осетим ауторитет победника“. Дакле, једанаестогодишњи дечак не само да је изразио оно што је у компететивној заједници у којој живи, а данас је најважније да буде  победник, него је и истина да није победник, претворена да је он постао победник дана. А он је исто годиште као и дечак који је побио ону децу у школи „Рибникар“ у Београду.

Ово спомињем зато што је тај догађај за мене имао оно значење које се врло ретко данас узима у обзир да свет није испуњен само манијацима и убицама него управо и дечацима и децом која на невероватан начин потврђују своју интуитивност и своју памет.

У разговору који сам повео са његовим друговима схватио сам да је дечак учествовао у такмичењу али да је сам себе дисквалификовао пошто је сам себе пријавио да је промашио једну капију.  Помислио сам тада да је овај свет спашен.

Дакле, дечак је стајао на трону, реченица у његовом вокабулару постала је оружје његове културе а место где је употребљена било је позорница на којој је изразио сопствено архтетипско постоље на коме стоји у свом животу.

Он ме на неки начин подсетио на птице које знају да направе гнездо а при том им то нико није објаснио, нити су гледале тај поступак. Дакле, нешто постоји у човеку што ме увек враћа на идеју због које се бавимо уметношћу, барем ја, када у филму „Андреј Рубљов“,
сам Рубљов среће младића који је усхићен идејом да може да направи звоно а при том  не говори истину да то није научио а онда стисне петљу и на крају својом храброшћу и искреном природом постигне велику животну победу, направи једно од највећих звона у руској историји.

Мислим да је овај дечак или његова појава у мом случају заправо невиђени податак који улива оптимизам и који на сваки начин говори о некоме ко са 13 или 14 година своја осећања пројектује и не скрива и то  у времену у коме жовимо и у коме је озбиљан атентат на нашег бога већ извршен, наш бог је изрештетан на Западу,  и он се заправо одржава још у овим нашим источним деловима.