Мило Ломпар
О агенту-провокатору
У некадашњим револуционарним покретима јако је био развијен страх од особе коју су звали агент-провокатор. То је полицијски подметнута особа чија је улога да радикализује оправдане захтеве покрета или протеста. Она то чини у мери и јачини које саме захтеве истовремено измештају из њиховог истинског контекста. Она их на тај начин компромитује, циљано изазива инциденте и скандале, премештајући пажњу публике са битног на небитно: са разлога на поводе, са захтева на мотиве, са ставова на карактере. Тако обезбеђује оправдање за насиље власти и прекрива и извитоперава истинске садржаје протеста. Премда су револуционарна времена давно иза нас – и можда и испред нас – у симулацији демократије улога агента-провокатора остала је незамењива, употребљива, било да је полицијски, медијски или политички одређена.
Оно што ствара особени континуитет између класичних и данашњих времена јесте околност да се ова врста људи најчешће регрутовала из групе ренегата. Агент-провокатор је обично припадник једне револуционарне, интересне или друштвене заједнице, коју – вођен слабошћу, уценом или интересом – издаје и потказује њеним противницима на посебан начин. Он се оглашава у име политичког или културног програма, да би био укључен у његову праксу и обавио свој посао: вођен свешћу да издаје и потребом да то сакрије.
Сама ренегатска позиција развија посебан „менталитет конвертита који без имало благонаклоности посматра управо напуштену религију, претерујући у томе, одушевљено палећи оно што је обожавао”.[1] Одсуство мере у процени ствари сагласно је одсуству способности да се човек загледа у себе. Јер, ако је он извор сопствене неугодности, онда промена уверења не значи пуно: потребно је променити себе, а не само ствар о којој се суди или политички и друштвени миље у којем се креће. Како је то немогуће за конвертита, који никада себе не види као узрок сопственог проблема, потпуно је јасно да он никада не може бити аутентични преобраћеник, јер му је недоступна metanoia. Конвертит је изопачена врста човека; преобраћеник је аутентични начин постојања.
Сама појава је историјски препозната: оно мало што смо сазнали о елеусинским мистеријама „одали су људи који су потом прешли у хришћанство и којима се, као свим конвертитима, журило да исмеју ритуале своје бивше религије или да их учине мрским”.[2] Омрзнути све осим себе, јер човек себе тако мрзи на безболан начин: има ту страха пред истином, али има и рачуна да се живи на устаљен и безбедан начин – новац и посао су најчешћа средства обезбеђења за агента-провокатора. Његов начелни максимализам по правилу је изговор за лични опортунизам. Уместо максималног личног ризика у корист минималног општег ризика, агент-провокатор форсира максималан општи ризик у корист минималног личног ризика.
Тако ренегатска ситуација омогућава да – у виртуелној комуникацији маса – класичног агента-провокатора наследи пропагандни провокатор. Иста је адреса са које он долази, јер је увек то адреса власти и моћи, домаће или стране, иста је агресивност, неодмереност и неуљудност коју испољава, као што је иста и његова улога. Док је некадашњи агент-провокатор настојао да свој доушнички посао ради невидљиво, дотле садашњи пропагандни провокатор нападном видљивошћу жели да створи утисак како он има некакво мишљење и уверење. Као да су провокатори људи који могу имати мишљење. Јер, они су заувек испуњени лошом вером на начин фригидне жене.[3] Она тврди да не учествује у доживљеном задовољству: агент-провокатор тврди да не учествује у својој дужности. На чему почива овакво самоуверавање? На сазнању о томе да је задовољство доживљено код фригидне жене, као што је учешће потврђено и код агента-провокатора. И задовољство и учешће су подразумевани управо зато да би могли бити порекнути.
Основна улога агента-провокатора је да помогне да се образује обавезујућа и општа ситуација у духу лоше вере: „да се конституише људска стварност као једно биће које јесте оно што није и које није оно што јесте”.[4] У нерешивом сукобу са чињеницама, вођен налогом да одбрани криминалну власт, агент-провокатор има улогу да чињенице поређа у поретку који сваку расправу доводи до нерасветљивости, не би ли се превидела криминална природа власти. Он настоји да јасно учини нејасним, да би нејасно добило статус нормалности: да би он као провокатор, опстао као агент. То је у директној сагласности са пропагандном техником нашег времена. Некадашња цензура је ускраћивала информације и нежељено будила радозналост. Мрежа тврђења агента-провокатора производи обиље информација и циљано успављује потребу за истином.
Он обично треба да испуни два циља. Неопходно је да програми и личности који су циљ агресије власти буду јавно жигосани и пропагандно обезвређени: смањити им радијус препознатљивости и дејства, децентрирати њихове увиде у правцу непостојећих или бесмислених садржаја. У центрима за медијску обуку, у деведесетим годинама XX века, и пре и после злочиначког и незаконитог НАТО-бомбардовања Југославије, овај механизам је усавршаван тако што је универзитетским курсистима објашњавано да прво морају – увредама и измишљотинама, својом наводном упућеношћу – уклонити ауторитет својих опонената. Садржински слој расправе треба да буде или извитоперен или уклоњен са видног поља. Пропагандни провокатор, прво, треба да изведе софизам замене тезе: медијски најефектнији облик је argumentum ad hominem. Да би циљ био лакше достижан, друго, неопходно је да личност одабрана за мету буде вређана неистинима, увредама и клеветама у подручју приватности и карактера, са идејом да изгуби живце, поремети свој начин живота и схватања ствари, чак се и дезоријентише. Узвративши мером којом је нападана, она упада у живо блато сливника, постаје и јавно и приватно неутралисана, јер се налази у подручју у којем пирују агенти-провокатори: некад као министри, некад као пропагандисти, некад као председници.
Као што је политика привидног радикализма обезвређивала националну идеју код нас, у деведесетим годинама, тако је од ње остала само реторичка покорица: отуд она срамоти националну традицију на коју се позива. Шта је окосница сваке политике лажног радикализма? Да се у највећем интензитету заступају било национални било европски интереси, не би ли се сакрило да се непрестано чува власт: као оно што је једино битно. Као што је новинар службеник пролазности, тако је агент-провокатор службеник власти, каква год да је она: то га чини сродним са полицијом. Они никада не могу бити родољубиво оријентисани: као што нема патриотске полиције, тако нема ни родољубивог агента-провокатора. Сваки лажни радикализам неминовно води изневеравању вредности на које се позива, издаји интереса које оглашава, јер је једино усмерен ка одржању власти: или доласку на њу. Отуд је власт дистинктивни чинилац у процењивању политике лажног радикализма: ако је власт једини циљ политичке активности – а не држава и друштво, идеје и начела, вредности и интереси, који се могу обликовати и из опозиције – онда је све што се заступа само параван да би се допузало до власти. У тој активности савезници се не бирају: и показује се колико је потребан агент-провокатор.
Тако је отворен пут ка уплитању страних чинилаца, чије деловање не наилази ни на какву препреку у држави и друштву, јер су и држава и друштво сасвим поистовећени са влашћу. У срећнијим исходима, страни притисак на власт не може бити безусловно спроведен, јер су држава и друштво у аутономном положају у односу на власт. Код нас није такав случај. Јер, на делу је превасходно клијентелистичко-криминални режим, који изневерава и националну и демократску агенду, и, са пресудном западном (америчком) подршком, гура ствари у правцу колонијалног положаја државе и окупационог стања народа: попут некадашњих ‒ диктаторских и ауторитарних ‒ режима Латинске Америке. Отуд је ваљани отпор садржан у правцу мишљења у којем је најважније не пристати на изневеравање националних и демократских садржаја једног друштва. Био би то правац мишљења који настоји да доведе у релативну равнотежу индивидуалну слободу и националну одговорност у једном друштву.
Агент-провокатор је оператер – шраф, осигурач, пампур, верглаш – идеолошке рационализације. Када позитиван однос према власти, одређен личним интересима, претходи идеологији која се ствара да би се оправдали поступци власти, на делу је идеолошка рационализација. Јер, практични циљ претходи идеолошком образложењу. Када политичко уверење, аутономно обликовано, претходи политичком чињењу, било власти било опозиције, онда то није рационализација, него практично остваривање једног уверења, као пракса која оне који деле то уверење одводи у опозицију или доводи на власт. У том случају критеријум су уверења која се могу подударати или размимоилазити са влашћу. Код идеолошке рационализације њени протагонисти не деле судбину власти, не одлазе кад она изгуби на изборима, као што никад не одлазе ни полиција нити агент-провокатор, јер их њихови лични интереси нагоне да и за нову власт праве идеолошку рационализацију. У случају такве рационализације, власт је увек критеријум, јер задовољава не само личне интересе него и очврсло и извитоперено саморазумевање. Као човек који распростире оптужбе и подозрења у правцу који власт допушта, агент-провокатор постоји на једноставној антрополошкој истини: у људски морал заувек сумњамо, јер је људски неморал заувек несумњив.
Има ли одговора на његове акције? У околностима доминације система моћи који им издаје налоге и у одсуству истинског алтернативног подручја мишљења, нема великих шанси да се продре у свест великог броја људи у кратком времену. Но, тиха и упорна борба показује да поред јавних постоје и подземни путеви истина и сазнања: као што понорница у једном часу избије на светло дана, тако се прилике – у извесном степену – могу показати наклоњеним тренутно потиснутим истинама. Да би се то догодило, неопходно је у одговору на учестала дејства агента-провокатора пронаћи унутрашњи муњевити мир. Тако гласи наслов једне збирке песама Душана Матића. Остати у миру унутрашњег сагласја са собом, не пореметити ниједан дамар духа, наставити као и раније, бити спреман – то је све. Остало долази временом: свет агента-провокатора распада се по законима сливника, који повремено повраћа или потапа нечист која га чини.
Мило Ломпар
[1] Lisjen Žerfanjon, Julijan zvani Apostata, preveo Bojan Savić Ostojić, Službeni glasnik, Beograd, 2008, 89.
[2] Lisjen Žerfanjon, Julijan zvani Apostata, 111.
[3] Žan-Pol Sartr, Biće i ništavilo, I, preveo Mirko Zurovac, Izabrana dela, knjiga 9, Nolit, Beograd, 1983, 77.
[4] Žan-Pol Sartr, Biće i ništavilo, I, 80.
Забрањено преузимање текста без одобрења аутора
