Зоран Шапоњић

Ново америчко правило службе, или – како су ме маринци заробили као шпијуна…

13.08.2015.

Да ми је народ причао, не бих веровао! Овде ево, на овом месту, иако сам до данас био сигуран да то никад у животу нећу учинити, морам да изразим дубоку захвалност Пентагону и војним стратезима и хушкачима ове америчке ратне установе. Зашто? Зато што сам данас жив, истина са латентном опасношћу да будем проглашен шпијуном, само захваљујући њима. Јер, да су се само пре три године досетили и променили правило службе, унели измене које сада планирају, не бих ја данас писао ове редове…

Решили Американци, јављају медији преко Атлантика, да „објаве рат новинарима“. Прецизније речено, по новом правилу службе које само што није усвојено, Пентагон планира да убудуће, „у извесним приликама“ извештаче са фронта третира као „шпијуне, учеснике у рату“ и „борце нерегуларних војски“. Не пише у извештајима, а, нема ни потребе, још прецизније, то би значило да би маринци, убудуће могли да отворе ватру на нас извештаче, као на црнце у Фергусону… Без упозорења и без ризика да за то касније одговарају.

Срећа моја па ово правило није важило пре три године!. Било је лето, горело је Јариње по други пут, Срби са севера Косова запалили административни прелаз. Као извештач, тог дана баш са линије фронта, јер се из базе Кфора изнад Јариња чула рафална паљба, са редакцијским задатком на уму, кренуо сам те вечери на Косово, истина не преко Јариња, јер се преко Јариња није могло, него другим, колским путем, којим се одувек ишло са Копаоника ка Лешку и Лепосавићу…

И, за час сам упао у америчку заседу на сред друма! Као у време хајдука. Била је помрчина, ја њих нисам видео а они мене јесу јер се за час посла изнад моје главе створио хеликоптер, наоружан ракетама и митраљезима… Џаба сам викао „прес“, „џорналист“, итд, команда са друге стране била је неумољива „руке у вис“, „на колена“…

После сам на коленима, заробљен, са рукама увис, клечао у помрчини, бог те пита колико времена, пола сата, четрдесет минута, и, опраштао се са животом, фамилијом…

Срећа па тог дана није важило ново правило службе Пентагона. Одстрелили би ме на сред пута као зеца, у ствари, као шпијуна.

После су ми наредили да устанем, да кроз помрчину, унатрашке приђем до маринаца до зуба наоружаних, ту су ме претресли, умало ми поломили прсте на рукама које сам држао укрштене иза потиљка, и, пошто код мене нису нашли ни пушку ни пиштољ ни бомбу, наредили ми да се „губим“. Џаба сам се ја бунио, да сам новинар, да сам у сред Србије, да је ово моја земља, не њихова, да сам на новинарском задатку… Џаба све… „Губи се“ – довикнули су ми док сам се губио кроз помрчину и чекао метак у леђа. Пука срећа да ником од оних, који су ме држали на нишану, наредних минута, није задрхтао прст на обарачу.

Срећа па тада није важило ново правило службе Пентагона, и што ратни извештачи тог дана, још нису били проглашени шпијунима.

И, шта сад да кажем сем – „Америко, мајко демократије, људских и новинарских права“! Хвала ти што ме тог дана ниси одстрелила. За тебе то не би било ништа, за мене би била велика штета. Не бих могао да се жив вратим кући, деци и жени.

А признајем ево, тог дана сам се заиста огрешио о тебе. Замислите, те ноћи, кроз сред Србије, (извините, али ја самопроглашену државу Косово не признајем, а пар пута у новинама сам написао да је Косово под окупацијом) ишао сам путем, са личном картом, возачком, саобраћајном дозволом, наоружан оловком, бележницом и фотоапаратом… Потпуно, замислите, несвестан да тиме угрожавам виталне америчке националне интересе и америчку војну силу, пренебрегавајући чињеницу да таквим поступком, могу себе изложити ризику да осим што сам био заробљен, будем проглашен шпијуном, припадником нерегуларне војске, убијен без суда…

На крају, кад мало боље погледам, и присетим се не тако давне прошлости, не зам Америко ни шта ће ти ново правило службе и дозвола маринцима да пуцају у новинаре. Шеснаест наших колега у згради РТС-а убили сте и без новог правила службе. И, ником ништа.

Не знам ни шта ће ти, уопште, било каква правила… Коме си ти још одговарала за кршење правила.