Милан Ружић

Ништа ново

08.01.2021.

Милан Ружић (Фото: Sputnik/Youtube)

Како се десило да на пиједесталима Београда стоје управо они који га највише мрзе, не као град већ као престоницу државе у којој су се, по њиховом мишљењу, нажалост родили

Нова година! Сваке године људи су узбуђени чињеницом да ће стари календар заменити новим, и у томе нема ничег логичног осим ако нисте велики љубитељ пролећа и лета, тако да се код нас, Срба, свака следећа година дочекује с неким сујеверним осећањем, пре него било каквим другим.
Управо то је прва ствар око које се сукобљавају просечни Срби, између осталог подељени на православце и друге, а тек онда наступа трвење међу „правим православцима“ и онима који себи ипак дозвољавају да прославе Нову годину која пада 31. децембра, као и оних који говоре да одлази ова, а долази 7529. година. Та религиозна подела и свађа око исте уме да потраје све до половине јануара. Ово је једини знак да нова година свакако долази, како за кога и кад ко воли.

КУСО И РЕПАТО Елем, у новој години, кад год и с каквим год убеђењем ју је неко дочекао, ништа се неће променити осим репертоара псовки које користимо у тренуцима када би ваљало потезати аргументе.
Једна од најважнијих ствари која ће, осим по количини украса, остати иста јесте управо Београд.
Недавно је Борис Дежуловић, човек кога ретко ко познаје у рођеном граду, али га другосрбијанци врло добро знају (наравно, не по књигама), дао себи за право да нападне Београд који му је пружио кров над главом и публику за његова, хајде да останемо опијени празничном еуфоријом и употребимо хиперболу, дела. Да не наводим све гадости које је тај човек рекао, поменућу да је изјавио да је Београд блатњава касаба.
Охрабрује што ми знамо да Београд није блатњава касаба, али поражава чињеница да Београд на моменте, као у оном где даје Дежуловићу један лист за право да ружи нашу државу и њен главни град, заиста прети да постане касаба.
У жељи да буде метропола, што он по духу заиста може бити, овај град допушта да по њему гази, рије и пљује и кусо и репато, талентовано и неталентовано, наше и њихово, а све под изговором да је то демократија.
Наиме, ваљало би подсетити, да демократија, ако је закључивати по искуству нашег народа, није ништа друго до параван и изговор за најгора и најнедемократичнија недела. Тачније, демократија је постојећи термин за непостојећу ствар.
Као што смо тада видели, а није први већ ко зна који пут, у име демократије Београд на себе прима много више поруге и ђубрета него што може да стане на депонију на којој нам леже талентовани људи склони раду, док на пиједесталима овог града стоје управо они који га највише мрзе, не као град већ као престоницу државе у којој су се, по њиховом мишљењу, нажалост родили, или у коју су се доселили.

ЗЛА НАМЕРА Схватио бих када би неко ко има дело иза себе рекао нешто лоше о Београду или Србији, али само ако је то рекао желећи да Београд или Србија постану бољи. У такве изјаве не би била укључена зла намера, већ жеља да се помогне.
Међутим, радити интервју с неким ко је нико и чије књиге, када покушате да их читате, изгледају као поља опустошена старим добрим „римским плуговима“, дакле, из њих не расте ништа, не може, чини ми се, бити ништа друго до покушај подизања тиража и реклама за „Недељник“. Овај лист је показао да математика ипак може да погреши, јер у овом случају минус и минус (Дежуловић и „Недељник“) ипак нису дали плус.
Београд се о овом случају распричао, неки су га бранили, неки су потврђивали Дежуловићеве речи, али се суштински ништа није променило, нити ће. Овде ће увек неко ко безочно ружи овај град или народ бити уздигнут, па макар и због продаје књиге старе око 15 година. И такав Београд, који у себи гаји и обасипа медијском и сваком другом пажњом некога ко то не заслужује, неће се променити ни у једној години, па ни у следећој. Зашто? Зато што се полако стигло до наратива да неко ко је патриота, по аутоматизму, припада одређеној политичкој опцији, најчешће владајућој, а другосрбијанци припадају опозицији. Да не продубљујемо с осталим поделама на овом пољу.

РУЖЕЊЕ ПАТРИОТИЗМА Стога, док политику не одвежемо од истог оног коца за који смо је везали поред травњака патриотизма, слободе и личног мишљења, тако ће ићи. Може проћи ко зна колико година док патриотизам престане бити (оно што у принципу и није) параван и изговор, а постане приоритет и извор општег добра једног народа.
Ко ће стати на крај изгону и ружењу патриотизма у овој земљи и ко ће доказати, када све оде у пропаст, да је овде некада живео онај народ у који су се његови припадници клели, а Европа и свет поносили његовим доприносом култури и историји?
Да неће можда нова година? Не верујем. Морао би народ. Али народ нема времена. Мора да се свађа.
Светле украси, гасе се светла на кућама по селима и градовима, а пале се велике ватре – налажемо бадњаке на ломачу свог народа. Мирис роштиља с новогодишње трпезе меша се с мирисом спаљеног српског меса, да се имају чиме задовољити српска уста и она која су на Србију зинула.
Стигла је нова година… и ништа.