. Баждарење полиграфа
Никал, кобалт, Шушулајка и јарићи
Ови типови који не одустају од копања никла у Мокрој Гори, јел’ они мисле да смо ми у Србији – они јарићи из бајке? Оних седам, које је вук прождрао – тако што се камуфлирао у њихову мајку, па му отворили врата?
Истина, није овде увек начисто – коме је Србија мајка, а коме маћеха, а симболика седам јарића је у – седмом покушају да се по мокрогорским буњиштима трага за рудом никла…
Овог пута – директно преко државног врха, преко тадашњег председника Србије, Томислава Николића, и председника Владе Србије, Александра Вучића. Њима је 22.фебруара ове године стигло писмо из београдске фирме ”Глобал мининг интернационал” д.о.о., као ”Обавештење о правној самовољи и свесном наношењу штете инвеститору и држави”.
Писмо, преведено на колоквијални српски језик, почиње овако:
– Јарићи, козлићи, отворите врата…
И потписали се сви запослени!
Односно, само директор, Бранислав Радошевић.
А, ни он није запослен, јер у завршном рачуну за прошлу годину пише да ова фирма нема запослених. Али, има оснивачки улог од хиљаду динара и губитак од 282.000 динара преко основног капитала, начињен од 18.новембра 2016.године, када је фирма основана, до 31. децембра исте године!
Зашто ова бајка тек сада иде у штампу?
Зато што је на делу ”самовоља” Завода за заштиту природе Србије, који је ”Глобал минингу” одбио да изда услове за истраживање ”гвожђа и пратећих метала” у мокрогорско-рзавској области – јер се 85% предвиђених истражних поља налази у заштићеном природном добру, где је истраживање забрањено у првој и другој зони заштите, у трећој је могуће, али је у све три зоне забрањена експлоатација!
Ко не разуме да су истраживања сувишна – ако експлоатација није могућа, заиста треба да чита бајке.
Или да их пише: ”Зато је императив ново испитивање руде гвожђа на Мокрој Гори, јер је то једини реални извор сировине за железару у Смедереву…” А има и кобалта, па фирма без запослених, која претендује на спасавање посла века између Кине и Србије, нашем државном врху послала и графикон пораста цене кобалта на светском тржишту, послала и ”уџбеник за студенте са истраживањима лежишта гвожђа у Мокрој Гори (1958-1962)”…
– Тада нисмо имали Барску пругу, а данас имамо! – обавештава наше државно руководство овај ”глобални рудар”, а кога ми подсећамо на скорашњу идеју да се руда никла ископана у Мокрој Гори возом транспортује до Косова и тамо прерађује…
У том ”приложеном уџбенику” тако нешто не пише, али пише се и о залихама никла, од симболичних 0,2 до пристојних два и више одсто у тони руде. То онај незапослени директор, иначе дипломирани инжењер геологије, прећуткује или не зна, а ако не зна, онда је с правом без запослења…
Из другог разлога он ћути о никлу: покушао, једном, па се опекао, помињући ”истраживање оолитског гвожђа и пратећих метала”, а у пратећим металима и никал, који овдашњу јавност буди из сваке бајке и диже на ноге!
Покушао, вук, са маском од кобалта, преко оне никловане, која ни код јарића више не пролази, камо ли код државног врха!
А, жалећи се државном двојцу на врху, за које основано претпоставља да су уредници овдашње едиције бајки, ”Глобал мининг” је написао: ”Потпуно је ван свих цивилизацијских токова да се о једном захтеву јавно расправља у медијима (…) пре него што је фирми поштом испоручен незаконит акт”.
Не зна се шта је бајковитије: да није цивилизацијски јавно расправљати о нечијој намери да рови утробу твоје земље или идеја да они отварају истражна поља у заштићеним природним добрима, као јарићи врата, једнако добра као идеја да је ”акт незаконит”, а то није одлучио суд..?
Зашто из једнине прелазимо у множину и кажемо ”они”..?
Зато што су ”они” камуфлирана множина само једне идеје – да се у Србији понашају као Немци када су је окупирали 1941.године и запосели све руднике и рудна блага, а од ”Јуропиан никла”, преко ”Динара никла”, па до ”Србија никла”, ”Глобал мининга” (без никла!), фирме регистроване на Врачару, Београд, свакако…
Интересантно: у Санта Рози (САД), постоји фирма која се зове ”Глобал мининг корпорација” и бави се рударењем широм планете Земље.
Заиста не мора имати никакве везе са овим врачарским примерком фирме, али ова реченица, из рукописне бајке нашем двојцу (из којег још само један весла), јако подсећа на америчку осионост:
” Записник Управне инспекције је добро хумористичко штиво!” – а тај се записник односи на још једну београдску фирму којој је, ето, бакар милији од никла, па су хтели истражна поља код Бора… Та фирма, ”Гео консалтинг студио”, са делатношћу ”консултантске активности у вези с пословањем и осталим управљањем”, пожелела је да мало истражује руду бакра код Бора, па је одбијена, па је на суду ”враћена у игру”, али ”Управна инспекција се бави писањем хумористичког штива”, уместо да овој фирми, четири пута успешнијој од ”Глобал мининга” (има четири запослена и четири пута већи губитак у 2016.) додели истражна поља код Бора!
И, коначно, тако долазимо до Шушулајке из наслова: тако се зове локалитет са рудом бакра код Бора. Уместо да пишемо силне законе и отимамо се разним британским, америчким и осталим корпорацијама, пред њих треба поставити само један захтев, ако хоће овде да истражују и рударе: да правилно изговоре ”Шушулајка”, али из прве.
Мени је та реч много симпатична, скоро као Вражогрнци: оно место одакле су она три рођена генија са изведбом ”Расле тикве на буњишту” и рефреном:
”Море, бре! Море бре!
’Ајд одатле брееее!”
Радоје Андрић
