Ранко Пивљанин
Неслободна деца Косова
Матија Глигоријевић из села Новаке код Призрена је као и сви петогодишњаци овога света. Живахан, немиран, воли играчке, јури за лоптом, осим… Осим што Матија, за разлику од већине дечака његовог узраста на овоме свету, нема ниједног вршњака у свом селу са којим би се поиграо. Нема ни старијег а ни млађег. Матији шутнуту лопту враћа зид од куће. Матија не зна за игру жмурке. Ако жмури, нема кога да тражи. Зато је Матија имао проблем са говором. Осим родитеља и троипогодишње сестре, није имао с ким да прича и напросто је занемео.
Као што и ми одрасли занемимо кад видимо које проблеме имају деца по српским енклавама на Косову у 21. веку. Прича је то о двострукој усамљености, о гету у сопственој земљи и туробној перспективи која се своди на формулу: некако одрасти и побећи.
Не дирају их више Албанци али њихова надмоћ и бројност застрашује. Помаже им Србија али симболично. Живе деца у Прилужју, Племетини, Страром Грацком, Пасјану, Гораждевцу, Бабином Мосту… само што је то живот на ивици, увек са погледом пуним опреза и стрепње. Њихове школе и улице носе српска имена, у њиховим букварима су песме српских песника, у њиховој историји је Обилић дошао главе султану Мурату али све то престаје да важи кад се изађе из атара њиховог села.
Тамо важе друга правила, други су споменици, туђе су улице, комшије имају по три тима за фудбал, они не могу да скупе ни за један. А неће их ни за противнике, већ су их победили.
Приштина није њихов главни град али је ту, Београд јесте али је далеко.
Кад кроче из својих енклава, ишчуђавају се албанској и америчкој застави. Знају да Косово није Америка али одрастају са сазнањем да је и све мање Србија. Осећају да их сви помало лажу али ису то оне слатке лажи одраслих о чуми у пећини и попу који ће им одсећи језиа ако не буду добра. Лажу их да ће им бити боље.
Браћа Урош и Павле Ђорић се, само наизглед, безбрижно играју у порти храма Светог Ђорђа у Призрену али полако и они схватају да је њихова игра гарантована позорношћу две косовске полицајке, једне Албанке и једне Туркиње. Њиховој брижности се не може ништа приговорити али чемерно је детињства у сенци стражара, зидова и бодљикаве жице.
То су деца која ће само брже одрасти, све друго је на страни њихових албанских вршњака.
Српска деца јужно од Ибра!
Наша деца!
Биографија
Ранко Пивљанин
Рођен 1967. у Пљевљима, сатиричар и новинар. Дипломирао на Факултету политичких наука у Београду, студирао и југословенску и светску књижевност на београдском Филолошком факултету. Сатиричне прилоге објављивао у београдским дневним новинама, радију и телевизији. Аутор „Ошишаног јежа“ где је неколико година био запослен, заступљен у домаћим и страним антологијама сатире и превођен на више страних језика; освојио неколико првих награда на сатиричним конкурсима, проглашен за најбољег младог сатиричара Југославије 1992. године. Живи у Београду и ради у компанији „Ringier Axel Springer“ као репортер, коментатор и уредник дневних новина „Блиц“.