Ранко Пивљанин

Неопрезни Рама и непажљиви Муслију

23.04.2017.

Иако из ове перспективе звучи као сајенс фикшн али Албанци ће бити ти који ће срушити онај споменик Билу Клинтону у Приштини, што не значи да се Срби неће начекати док не почну ти грађевински радови.

Пројекат Велике Албаније зачет давне 1878. године када је сублимиран у војно политичко удружење „Лига за одбрану права албанског народа“ које је по граду где је установљено добилоиме Призренска лига а искакаће као чупавац из корпе у ових 139 година сваки пут кад би се Албанцима учинили да је дошао тренутак уједињења свих Албанаца у једну државу. Наравно, на конто територија околних држава, пре свега, Србије, Црне Горе, Грчке а имало би се шта штипнути и од Бугарске. Отимањем Косова и Метохије од Србије од стране НАТО пакта и инсталирањем параџавног провизоријума који тешко да и они који над њим баштине очинство, у ретким тренуцима искрености, признају за државу, нагло су скочиле „акције“ Призренске лиге на трусној балканској војно-политичкој пијаци па се тако свако мало са ње скида прашина. Сада су то унисоном реториком, исувише усаглашеном да би била плод коинциденције, урадили премијер Албаније Еди Рама, председник Косова Хашим Тачи и Јонуз Муслију, председник општине Бујановац и шеф некаквог Националног већа Албанаца.

Први, у случају изостанка ЕУ перспективе за Западни Балкан „не искључује уједињење Албаније и Косова“, Тачи обећава да ће „Сви Албанци региона живети у једној јединственој држави“, док је Муслију изнео идеју да кад се та замисао буде спроводила „нека отцепе и југ Србије“ а Срби би требали да буду захвални што није тражио и Ниш. Великодушно, брате Јонузе, хвала ти одавде до Призрена!

Снатрења албанских лидера – од којих су двојица и држављани Србије а и Рама само што се није побратимио са нашим премијером/председником – могло би се тумачити као испипавање пулса Срба, Црногораца и Грка да ли су спремни за Трећи балкански рат а зарад њихових спонзора који их мало тетоше, мало их гурају у погибију ( као ономад 1999. на Кошарама) а мало их коре, колико да се Власи не досете.

Овај пут су то урадили генерални спонзори – Американци који су кроз изјаве својих амбасадора у Београду, Тирани и Приштини ове изјаве окарактерисали као „не до краја пажљиве“ и „неопрезне“. Чуди ме само како су прескочили и реч „нестрпљиве“ јер би она најбоље превела овај дипломатски „буллсхит“ којим се покушало Албанцима рећи отприлике „у реду је то што радите али још није време“ а Србе уљуљкати у илузији како „наши западни пријатељи“ више неће дозволити прекрајање граница. И неће ако то њима не буде одговарало а ако имају имало памети и поштења схватиће да им не одговара. Е тада ће Албанци, изневерених очекивања, насрнути на бронзаног саксофонисту а „спонзори“ ће у вилајет коме су кумовали морати да пошаљу неког свог Дервиш-пашу као што је то урадило Османско царство 1879. године не би ли угушили албански устанак и довели у ред „лигаше“ које су сами произвели. Ништа ново под капом небеском. Само је она некад кече, некад шајкача а некад „стетсон“.