Баждарење полиграфа
Нема бесплатне европске вечере
ни уз ове дневнице!
– Е, нећу да једем! – врхунац је отпора који у овом тренутку председник Владе Србије, Александар Вучић, може да изговори на данашњој ”радној вечери”, коју у Бриселу организује Федерика Могерини за њега и Ису Мустафу, косовског премијера… Тренутно то је максимални домет српске дипломатије и спољне политике чији су се протагонисти самозаробили у углу собе чији су под фарбали сређујући је за улазак у Европу…
На менију ове вечере, за коју злобници кажу да је и из сажаљења Могеринијеве на српске дневнице од 15 евра, налазе се:
1. Полуформално признање самосталности Косова – тако што убудуће у преговорима уместо Београда и Приштине – преговарају Република Србија и Република Косово.
2. Укидање административних прелаза и формирање граничних.
3. Безусловна предаја језера Газиводе са водом и струјом, уз отказе свим Србима.
4. Престанак српског финансирања привремених органа на Косову.
5. Престанак међусобног блокирања у ЕУ интеграцијама.
6. Београд да пристане на чланство Косова у међународним организацијама, па даље…
Српска страна може за шест набројаних јела да понуди замену из своје кухиње:
1. Ако преговори Београда и Приштине прерасту у преговоре Србија – Косово, у следећој фази преговараће САД и Русија.
2. Укидање административних прелаза и формирање граничних је сувишно, јер Србија већ има граничне прелазе према Албанији.
3. Ако би Србија Газиводе предала Косову, онако како то Приштина тражи, Приштина би била потопљена.
4. Ако Србија престане да финансира српске привремене органе значи да их неће финансирати ни Косово, а ко ће, онда, него Србија?
5. Наставак међусобног блокирања у међународним организацијама: ми вама не дамо у УН, а ви истрајте да нам не дате у ЕУ!
Тачке шест нема, јер је српски јеловник без дезерта.
Ништа од тога, или прецизније: ништа од готово свакодневних уверавања наших политичара да за Србију ”нема нових услова”. То су тврдили: Тања Мишчевић, Ивица Дачић, Александар Вучић, Зорана Михајловић, Расим Љајић, Јадранка Јоксимовић, Александар Вулин, Братислав Гашић, Зоран Бабић, Маја Гојковић… Нисам киван на њих, јер је сасвим могуће да су тако и мислили, киван сам што су веровали Венсану Дежеру, Петеру Стамову, Мајкл Давенпорту, Хајнц Вилхелму, Франк Валтер Штармајеру, Волфраму Мацу, Пјеру Мирелу, Николаусу Граф Лансфорду, Јоханесу Хану, Ернсту Рајхелу, Норберту Бекман Диркесу, Штефану Филеу, Лорану Стоквису, Кристини Гаљак, Ангели Меркел, Мартину Шулцу, Федерики Могерини… Сви они су од 2011. до, ево још мало, 2016. године тврдили да ”за Србију нема нових услова”.
Је ли вам сада јасно да не треба да им верујете?
Једино је Томислав Николић, председник Србије, јавно и редовно говорио да Србија неће ући у ЕУ без признања Косова! Њега ”Латини, старе варалице” нису преварили: све што до сада српски преговарачи нису ”прогутали” на бриселским преговорима, ЕУ је сачувала и сада ”хладно” сервирала у само једну вечеру за нашег премијера.
Осим да не једе – шта он може, још, да учини? Чиме да запрети? Томом Николићем који има Обамин телефон? Да се нада – Тома да назове Обаму и каже: ”Ови нас киње”? Да се нада у Путина, да ће њему крајем октобра, након посете у Москви, дати свој број телефона?
И без прикључивања било кога на полиграф, као да је јасно: штап Европске уније одавно је без шаргарепе, а оно што видимо – све више се разликује од оног што нам је власт обећала и обећава.
Лепо је имати седам пута мањи дефицит буџета, али није лепо што држава, рецимо, није исплатила ни динар од 2,9 милијарди субвенција које дугује пољопривредницима.
Лепо је што страни инвеститори селе своје погоне из Кине, Вијетнама и Румуније у Србију, али није лепо што то не чине због ”привредног амбијента”, него због јефтиније радне снаге и мањих трошкова транспорта.
Лепо је што је Београд са својим хотелима, днвеним и ноћним туристичким животом – први међу 900.000 хотела у свету, у истраживању ”Тривага”, али није лепо зато што су у Београду најјефтинији алкохол и цигарете, секс и дрога, и што се упркос забранама свуда пуши… А због тога нам највише туриста и долази!
Лепо је што Србију читав свет, па и ЕУ, као политички организована енклава у том свету, хвали однос Србије према мигрантима, али није лепо што ЕУ за исти број невољника које збрињавамо у Србији, даје вишеструко мање или, прецизније, најмање новца.
Лепо би било рећи им: носите се и ви и ваше паре, не треба нам ни то, али није лепо бити горд у име грађана који ће то после све сами платити…
Иначе, ми у ЕУ можемо да уђемо и тако што ћемо научити мало арапског језика и придружити се несрећним мигрантима у колони.
И сви да одемо, Србија неће бити пуста, толика се сеоба спрема!
Али ни од тога ништа – чело избегличке колоне биће негде у Немачкој, а средина и зачеље остаће у Србији, ван ЕУ…
А, да питам нашу прошлу и ову садашњу власт: је л’ постоји Европа мимо ЕУ?
Мислим да постоји, не тврдим да ће баш сви из ЕУ тражити да се врате у Европу, код нас, али прижељкујем. Због нас, не због њих: они су својим унијаћењем заслужили да остану тамо до коначне пропасти.
И зато: премијер вечерас из учтивости да не одбије вечеру!
А, онда, сви – ако треба, да гурнемо прст у уста, повратимо, па испунимо све услове из свих поглавља, за наше добро и добро Србије, јер ћемо тако унапредити живот у овој земљи и подићи њен углед. А поглавље 35 ћемо оставити трајно отворено, као залог који ће нас спречити да уђемо у ЕУ!
