Ранко Пивљанин

Неимари дивље градње

13.08.2018.

Није лако Александру Вучићу. Критикују га кад руши, критикују га што не руши, па ти удовољи овом наопаком народу. Да не помињемо издајничку опозицију и монашку пету колону оличену у оцу Сави Јањићу, владици Теодосију и осталим страним агентима у црним мантијама који, што тајно, што јавно, скицирају нову верзију Лазареве клетве, спремни да спрече коначно решење косовског питања. Које се у косовској агенди за ову недељу зове – коначно разграничење Срба и Албанаца. Оно јесте, да ћемо се разграничавати на нашој територији али, када су у питању будућност и европски просперитет, медњицима се у националност и теритоторијалност не гледа. Срби се ионако одвајкада око међа кочевима туку само између себе али граничимо ли се са каквим другим народом ту смо, што се каже, широке руке и не циганимо око удута.

Не гледа се ни у Устав, ионако је назор донет. Ко се сећа, Коштуница, Тадић енд компани су на крају, не би ли тај врховни закон некако био изгласан, у одсудном тренутку ангажовали и почившег патријарха Павла. Не би ме изненадило да ових дана шеф од БИА изађе са теоријом да је и Његова светост радила за ЦИА и Албанце. Дуго је Павле био на Косову, врло је могуће да су га врбовали. Да није тако не би нам у аманет оставио ону уставну преамбулу у којој стоји да је Косово и Метохија део Србије па сад морамо да се довијамо, док Европска унија нестрпљиво цупка и чека да то решимо па да Србијом попуни ону празнину насталу одласком Велике Британије.

И кад човек види са чим се све сусреће и на каквим је све мукама председник, просто му дође да се сам успентра на врх Копаоника и поруши онај бесправно подигнути чардак па ма колико да су моћне та Снежана Митковић или Соња Миљковић. Мада, имена звуче застрашујуће тако да ми је јасно што Министарство за инфраструктуру не шаље багере нити се Небојша Стефановић не усуђује да одвоји неки вод полиције за асистенцију.

Манемо ли се циркуса, мада нас стратешки упорно гурају под његову шатру, нормално је запитати се о чему се овде ради? Шта се ради? Како се ради? Коме се ради?

За почетак, се, као што видесмо, бесправно гради тамо где не би смело а онда се као одговор на питање како је и ко то дозволио, одговара класичном заменом теза: питате ме тамо за неки бесправно подигнут објекат, милион их је таквих у Србији ( што је поражавајуће тачно), док се решава питање Косова. А да питамо: како то мислите да решите питање Косова ако нисте у стању да решите једну бесправно нациглану кафанчину и то на територији коју у пуном капацитету контролишете и законима и полицијом и војском? Косово је мало озбиљнија дивља градња од овог угоститељског објекта на Панчићевом врху. Ако је поента тог фамозног разграничења да тешко решиве и нерешиве проблеми оставимо са друге стране зида – померите онда границу и до Копаоника па нек се са Снежаном и Соњом гањају Тачи и Харадинај. А ми ћемо да сеиримо како смо их мушки зезнули.

Можда и јесте решење у разграничењу, само што пре него се дохватимо лењира и геометарских справа и у унутар сопствене територије повучемо међудржавну границу, морамо међусобно разграничити да ли ћемо се тим потезом наћи бар на позитивној нули гледе наше даље државности. Нисам сигуран. Није наш проблем што тренутно немамо Косово, наш проблем је што не знамо шта би с њим. А не знамо зато што нам није јасно ни шта ћемо са овим што нам је од државе остало. Да знамо, не би нам у зони националног парка ницале биртије а држава жмурила на оба ока сама кршећи сопствене законе. Кад се то сагледа, можда је и боље да Косову признамо независност. Падне ли поново нама шака, није искључено да нека Соња отвори кафану у благоваоници Дечана. Ако ништа, из освете оном „издајнику“ Сави Јањићу.