Желидраг Никчевић
„НЕЋЕ НАМА НИКО СА СТРАНЕ…“
Знам многе паметне и вриједне Србе у Црној Гори који као савремени интелектуални ауторитет признају и радо истичу професора Мила Ломпара. Воле га људи, нема збора, допада им се чак и име, па и презиме. (Што се мене тиче, слична ствар – могу да цитирам уздуж и попријеко „Моралистичке фрагменте“ и „Дух самопорицања“, и још понешто о Црњанском и Његошу.)
Али ево шта сам са ужасом констатовао баш ових дана. Видим те исте паметне и вриједне Србе како у дневнополитичкој равни као хипнотисани буквално марширају управо оном стазом коју Ломпар сматра погубном – стазом лаганог издвајања из најшире матице српске културе и духовности. Из матице српског опстанка.
Опчињени наизглед разумним политикантским флоскулама типа: „газде изван Црне Горе“, „неће нама Србијанци“, „уа Вучић“ итд. – они уопште не примјећују да се њихов краткорочни „праведни гњев“ савршено уклапа у најперфидније дугорочне планове српских не-пријатеља: „свођење српског на србијанско, како би оно што није србијанско (Његош, Андрић, Селимовић, Лубарда) с временом престало да буде српско“!
А то је основна Ломпарова порука!
Не чују како у тим готово рефлексним флоскулама потмуло одзвања сепаратизам подстицан са старих бечких и загребачких катедри – „јесмо ми Срби, али из Црне Горе, а то је ипак нешто посебно“! И не слуте каквом ће се брзином та музика из дневнополитичке прелити у сваку другу животну раван, не предосјећају да их лукави Прокруст смјешта у лаку изолацију, па онда у тешку постељу.
„Неће нама нико из Србије…“!
Предлаже ли нам то нови црногорски премијер да пригодно коригујемо хоризонт наше историје, вјере, науке и умјетности? Да мало сузимо фронт? Да нам се душа окује административним границама, са обавезном царином? Мислите да је то немогуће? Јер смо ми Срби, али посебни? Евроатлантски, бриселски, а не као они из Чачка и Сурдулице?
Размислите, паметни и вриједни пријатељи, откуд ваш глас у том злокобном хору, са дугом традицијом. Крупнија је ово игра од дневне политике. И прије нас је било сличних искушења, и судбоносних националних ауторитета, мада је за ову прилику Мило Ломпар сасвим довољан.
