Филип Родић
Шормазових 68 страна – Не види нацисте у Украјини, нити да је НАТО у Србији убио 81 дете
Филип Родић (Фото: Прес центар УНС)
КАКАВ је вид, односно супермоћ потребна да би се документ од 1.186 страница смањио на 68 и тако прочитао? Исти онај који човека онемогућава да види нацисте у Украјини.
БИВШИ посланик Српске напредне странке и један од четири стотине чланова Главног одбора те партије, Драган Шормаз у стању је да документ од 1.186 страница смањи на 68 и пажљиво прочита толико ситна слова, али не и да упамти шта ту пише, па себи дозвољава да у јавним наступима импровизује и ултралиберално тумачи закључке важног међународног списа каква је Заједничка декларација лидера Г20 са самита у Балију.
Шормаз, којег чак и председник Извршног одбора странке чији је члан, Дарко Глишић, сматра „егзибиционистом“, у једној телевизијској емисији на питање колико отприлике страница има Декларација коју (погрешно) цитира, с извесном дозом несигурности је изјавио да то „зависи од фонта“, али да је број око 68.
Упркос томе што је овај суперхерој обдарен таквим видом да може да прочита тако ситан фонт, он није у стању да види оно што читав свет, укључујући и његов западни део, препознаје – нацисте у Украјини. Тога тамо нема, тврди он, иако је и сам председник те земље у више наврата фотографисан у близини људи са јасним нацистичким обележјима и иако је, да би умањио могућност да та срамота доспе до светске јавности 14. новембра из „ослобођеног“ Херсона протерао западне новинаре, укључујући и извештаче телевизија Си-Ен-Ен и Скај њуз. То је, међутим, учињено прекасно, јер се већ пре тога на Си-Ен-Ену појавио снимак украјинских војника који „победу“ прослављају уз нацистичке поздраве и узвике.
Оно што Шормаз не види, још давних дана видео је „Њујорк тајмс“ који је још 7. јула 2015. писао како је „Азов отворено неонацистички“. Амерички „Нејшн“ упозоравао је 2019. да је „постмајданска Украјина једина држава на свету која у оквиру својих оружаних снага има неонацистичку формацију“, а Американцима је на опасност неонацизма у постмајданској Украјини у више наврата пажњу скретао и „Вашингтон пост“ (најкасније од 10. марта 2014. и текста „Украјински ултранационалисти су разлог за амерички опрез“).
Иако се извештавање западних медија о тој теми увелико променило од почетка руске операције у Украјини (што би чувени амерички новинар и правник Глен Гринвалд рекао:
„Све што је потребно да се изгуби статус нацисте је да се бори на страни САД“), нацистички вук у Украјини није променио своју ћуд, а ни длаку није баш променио. Иако су западни новинари отерани из Херсона (званично због тога што им је тамо угрожена безбедност), Кијев није могао да спречи своје војнике да на друштвеним мрежама каче фотографије и снимке „победничког славља“ у том граду који су препуни нацистичке иконографије.
Турски портал „Ишгал“, један од медија који се озбиљније позабавио тим феноменом, оцењује да су уочљиви нацистички симболи код украјинских војника „постали правило“.
Новинари тог портала су разговарали са припадницима злогласног батаљона „Азов“ и наводе да су им сви они рекли да нису неонацисти, али су „сви отворено показивали нацистичке симболе и износили расистичке ставове“. Портал наводи да се у украјинској војсци нацизам толико запатио, да нису толерантни ни према људима друге боје коже који су дошли да се за њих боре и дају живот. „Ишгал“ је пренео сведочење једног од бораца јединице „Карпатска Сеч“ који је у Украјину дошао из Јужне Америке, којем је један од командира те јединице рекао да добровољци који нису беле пути „треба да се врате кући“, јер „Европа треба да остане бела“. И тако даље, и тако даље…
Доказа да се неонацизам у великој мери запатио не само у украјинској војсци, него и у друштву има превише и на сваком ћошку, па се нећу више тиме бавити јер ко може (и жели) то да види, већ је видео, а ко је за то слеп, неће сада прогледати. Тврдити супротно је исто као тврдити да је „За дом спремни“ тек „древни хрватски поздрав“. Само бих поменуо да ће хиљаду пута поновљена лаж да тамо нациста нема постати истина тек када Русија до краја спроведе један од декларисаних циљева своје операције – денацификацију.
Колико је Шормаз погубљен у чињеницама које не одговарају његовој филозофији најбоље говори мислени след који је изнео у истој емисији: САД су нападале само диктаторске државе – Слободан Милошевић је био диктатор – НАТО агресија није била против српског народа, него против Милошевића – он као „припадник ПВО“ није бранио диктатора Милошевића, него српски народ. Од кога, ако га НАТО није нападао. Ја не знам колико је Слободана Милошевића убијено током НАТО агресије, али знам да је у тих 78 дана убијено 81 дете.
Укус је карактер, а карактер судбина – певао је Џони Штулић парафразирајући Хераклита. Форест Гамп, не баш најбистрији филмски јунак, али је имао неколико заиста мудрих мисли, рекао је: „Мама је увек говорила да се о некој особи много тога може закључити на основу њених ципела. Куда иде, где је била“. Када спојимо Штулића/Хераклита и Гампа, па бацимо поглед на Шормазове ципеле, све постаје јасно. И каквог је карактера, и где је био и куда иде.
