Милан Ружић

Не знају да ће поломљени крст на њихову кућу пасти!

17.01.2016.

На божју земљу се вратила ђавоља рука, па сад та земља гори у пламену са намером да ждере све цркве и куће, изворе, реке, среће, туге и гробове јадника копане на брзину и изненада. Тамо се срећи одавно лика не зна, па се полом стално репризира у крви. Бациле су але и приказе своје око на моје парче земље. Не платих га крвљу, али откупљујем га речју јер су речи једино вредно што имам, а кнез Лазар и Милош Обилић једине иконе.

Цркву косовску смо дизали из крви пре оних што је опет топе, а на брод спаса не примају никога ко са том земљом нешто има. Урличу и крстове ломе не знајући да ће крст поломљени на њихову кућу пасти, ако не сад, онда кад се „ослободе“ истог.

Долазе из далека да народ на Косову свађају и хушкају један на други, а што је најгоре, неки их и слушају. Та мржња им пријања за уши лакше и боље него што им је мир икада пријањао за душу коју изгубише одавно. Не би се овде никада дигао нико ни против кога да није тих са задњим намерама који овде дођу да инструирају све и свашта, учећи нас како је наше једино да се мрзимо. Е сад, нека страна то схвати, а нека не, па онда заварује врата цркава и изваљује крстове. Опет, не би они то радили без белосветских „добронамерника“ који су ту да нас побију за наше добро.

Па има ли ишта боље него бити сатрвен од америчког ножа балканске израде и обратно? Зар то није сан сваког Балканца? Није ли циљ жртвовати се за добробит „великих“ који једини имају користи од смрти овдашњих људи?

Сви знају све, а као да нико ништа не зна. Окретање главе само доприноси лакшем ушинућу, а гледање право, то помаже истини. За мене, истина је да има људи који схватају и оних који не схватају, како би на крају добили нешто за то што нису хтели да схвате, не схвативши да је све то уперено и против њих.

Али ево, нека слуша ко кога хоће и нека свако на својој пропасти ради, а неколицина нас који само желимо мир за себе и своју државу, целу, ми ћемо се трудити да то постигнемо и то свако на свој начин. Мој начин су речи. Ако ја данас овим словима откупим бар нечију мисао и натерам је да падне на Косово равно и на наш тамошњи народ намучен и посакриван, онда сам урадио доста.

Свима осталима желим да поручим да некаква смо браћа по облику ако ни по чему другом. Умало да погрешим. Ми смо ипак били полубраћа, а сад нисмо ни то јер ми имамо и знамо свог Оца и мајку – Србију, своју косовску колевку, свој бој – први плач, дедове своје, цркву своју којој смо без престанка верни и свој језик непромењен и незатрњен, а ви страни хушкачи и страних хушкача слуге, знате све то, али напола. Не познаје вас више ни мајка, ни отац, већ само Мржња помајка и очух Завист.