Милан Ружић

Не видех ни једног „лудог Србина“ задојеног „болесним национализмом“

11.01.2016.

Колико се само ових дана причало о томе да ће прослава Дана Републике Српске бити велики скуп „лудих Срба“ који ће пропагирати свој „болесни хушкачки национализам“. Не знам само да ли је ико од оних који су то причали укључио прекјуче свој телевизор и погледао свечану академију. Ако јесте, мора да и даље седи затечен у својој неверици давећи се парчетом неке хране која још увек неће у стегнуто грло.

Већ прексиноћ су почеле приче о томе како је прослава била организована од стране Руса, па како је Додик „ширио мржњу“, како је „онај највећи националиста међу песницима“ прстом у око дирао све друге народе у региону величајући Србе и Српску. Данас се те приче наставише. Неки торочу о скривеним порукама, о масонским знацима, деци функционера која играју и певају, о утрошеним парама и томе слично.

Само могу рећи да сам и сам остао без текста гледајући прославу Дана Републике Српске, иако телевизију гледам једном годишње ако нешто завреди пажњу. Толико лепоте, господства, лепих речи, да то одавно нисам нигде ни чуо, ни видео. Не памтим онолико порука о љубави међу народима на Балкану. Прекјучерашња прослава је била слика Срба онаквих какви смо заиста, односно онаквих за какве нас бар ја сматрам. Толика раздрагана лица и сузе радоснице обасјали су прекјуче све оне који су присуствовали академији, али и нас који смо је пратили путем телевизије.

Не бих сад да пишем о томе шта је ко говорио, јер су то сви видели. Ево окривите ме ако сам у криву, али ја прекјуче не видех ни једног јединог „лудог Србина“ задојеног „болесним хушкачким национализмом“. Ако ви, регионални суживотници, видесте ишта од тога, онда вама свака част. Није оно био никакав пројекат о „Великој Србији“, али је заиста доказано да је Српска, заједно са Србијом стварно велика и да нам веће нису ни потребне. Толико љубави и душе је прекјуче било садржано у очима људи који су присуствовали, у срцима деце која су увеличала славље, у срцима свих оних којима Српска и Србија значе нешто, па чак којима значе и исто, што оне и јесу. Даће нам Бог браћо и сестре још онаквих дана због којих вреди радити све оно што човек иначе ради.

На тај дан радовали су се живи, радовали су се они који су за одбрану Српске и Србије дали свој живот, радовала су се деца, радовали су се сви Срби. Осећам да су сузе радоснице преламајући светлост телевизијског екрана севале прекјуче по целом свету и у сваком кутку где живе Срби. Верујем да ће тај дан, бар на кратко, вратити веру свим Србима у то да су племенит народ што ће са задовољством истицати и прсити се док то признају свима које сретну. Не знам само да ли је она прослава била гледанија овде на земљи или тамо горе међу онима који су нас напустили, али знам да је било суза радосница са обе стране и да је то одлична ствар за нови почетак. За почетак времена у којем знамо ко смо и шта смо и шта нам је чинити.

Ако је ико успео у прекјучерашњем перформансу да види нешто злобно, изопачено, дрско, хушкачко, испланирано, тај нема ни душу, ни мозак. Прослава никако није била прављење „Велике Србије“, али су Српска и Србија још једном доказале да имају душу бескрајну и да им ништа веће ни не треба.

А што се тиче Вас који сте са неба гледали, Вама се клањамо сви и надамо се да сте бар за тренутак осетили понос због нас који смо доле и који Вас, судећи по прослави нисмо заборавили. Радуј се Андрићу! Радуј се Меша! Радуј се Филипе Вишњићу! Радујте се Дучићу и Шантићу! Радујте се сви Ви великани са свом нашом вишњом браћом и сестрама! Радујте се јер су, па бар на један дан победили љубав и слога, а у Срба и тај један дан је довољан за чуда. Радујте се небески чувари! Поздрављају Вас вазда Ваши поносни земаљски пријатељи, унуци, наследници, поштоваоци и од заборава чувари.