Милан Ружић

Не схватају они о чему је Кустурица јуче причао!

10.01.2017.

Видим да ни ова година не може мирно почети. Чим се у даљини наслућивало да нам долази Свети Стефан, одмах су дежурни пси почели лајати. Обично пси лају како би обавестили да неко иде, али више због тога што се плаше онога који наилази. Међутим, не смем тврдити због чега су лајали, с обзиром на то да постоје пси који лају тек онако, јер им је таква природа. Због чега год да је неко лајао, дође Стеван и прође. Док је био ту, није било лајања, али пре његовог доласка и после његовог одласка, лавеж не престаје.

Зашто поново некоме смета обележавање Дана Републике Српске? Које им је то, тачније, чије им је то коске неко могао бацити и где је могао псе везати како би их напујдао на Светог Стефана и на Републику Српску? Хајде дежурни пси као што су пудлице и малтезери што су лајали, али шта је са неким високим званичницима? До када планирају да саботирају Републику Српску и због чега?

Већ видим како се по ћошковима прича о томе како је Додик прекршио све могуће законе, како земаљске, тако и небеске. Чујем у даљини колико се труде да кажу како је Кустурица био оштар, а нису ни схватили о чему је причао! Већ видим сузе због тога што се српски народ јуче смејао. Као да се наслућује да ће Свети Стефан, ако већ није, постати најоклеветанији светац међу свим свецима. Очекује се нови талас оптужби на рачун Републике Српске, као и нова сазнања о рату о којем сви мисле да нешто знају, али се једино Србима не признају њихово знање и жртве. Одзвањају негде тамо питања како то да су се интонирале химне и због чега је у Србији телевизија преносила, а народ пратио свечану академију. Питање над питањима ће бити зашто одређени пукови марширају улицама на Дан Републике Српске. Наслови у новинама биће немилосрдни и говориће о томе како се ближи нови сукоб.

Буде то три дана, па прође. Знају ти који то мисле, говоре, питају и пишу да оно јуче није било ништа опасно, превејано, подривачко и провокаторско. Просто, сакупили се Срби да прославе свој дан. Знају сви да је јучерашњи дан био дан љубави, поноса и сећања. Све оно што се дода томе, то је сувишно и надасве нетачно.

Не би јучерашњи дан и светац били спорни да су то страни свеци и људи са западних страна, али кад год су Срби ту, то мора бити неки проблем. За све оне који кад чују реч „Србин“ и помисле „кољач“, „изрод“, „мрзитељ“, „окупатор“, „дивљак“, „неверник“ и томе слично, нека се запитају како то може бити онај који је највише клан, који је најомраженији, који је највише пута окупиран, један од питомијих, највернији и све анти ономе што помисле они који су сами то што каче нама.

Јуче сам само поново видео да бити Србин значи имати љубави за све, праштати, веровати, поносити се и бити слободан. Једина разлика између Срба из Републике Српске и Србије, а обе су моје државе, јесте што су Срби из Српске много поноснији на то што су, а верујем да ће после јучерашњег дана, то бити и свако од нас из Србије, јер смо исти народ, па не иде да распарујемо.

Оно што ја видех јуче јесте да је свима пружена рука мира, али је проблем што човек у томе види наду, а пас види кост.