Зоран Шапоњић

Не бој се Насере, док је нас мајки Сребренице!

27.01.2016.

Слободан Илић, предратни судија из Сребренице заробљен је на Петровдан 1992. године у селу Залазје са групом Срба,  када је војска Насера Орића на велики православни празник напала то и друга српска села у околини. За дан побила 69 Срба.

Шта се са заробљеним Србима десило, описао је сам Орић, а сведочење пренео сребренички политичар Ибран Мустафић у својој књизи „Планирани хаос“.

„Кад смо ону екипу заробљених Срба из затвора поново повели према Залазју и кад је почело клање, мени је допао Слободан Илић. Попео сам му се на прса. Био је брадат и чупав као животиња. Гледао је у мене и није проговорио ни речи. Извадио сам бајонет и директно га ударио у једно око а затим провртео ножем. Није ни запомагао. Затим сам га ножем ударио у друго око. Нисам могао да верујем да не реагује. Искрено речено, тада сам се први пут уплашио, тако да сам га одмах после тога преклао „, пренео је Мустафић Орићево сведочење.

Јуче је у Сарајеву почело суђење Насеру Орићу и његовом саборцу Сабахудину Мухићу због сумње да су 1992. године у местима Залазје, Лолићи и Куњерац убили три заробљеника српске националниости Слободана Илића, Милутина Милошевића и Митра Савића.

Долазећи на суђење, Орић и Мухић, њихови адвокати, дочекани су јуче пред зградом Суда БиХ аплаузима „Мајки Сребренице“ које је предводила Мунира Субашић. „Не бој се ти Насере ничега док је нас мајки“, поручиле су још „Мајке Сребренице“ Насеру и Сабахудину. Нешто касније, кад је суђење завршено, мајке су, задовољне оним што су у судници чуле „честитале Насеру и Сабахудину и њиховим адвокатима“.

Унутра у судници, мајке су били незадовољне једино када је најављено да ће током доказног поступка из Београда, путем видео линка сведочити заштићени сведок. „Боље да дође, да га видимо“, припретиле су „Мајке Сребренице“, а Мунира Субашић одмах је оценила да се ради о „лажном сведоку“.

И неке друге мајке, мајке побијених Срба из Братунца, из Сребренице, из Залазја и Загона, из Кравице и Лолића, из Биљача, стајале су јуче такође пред зградом Суда БиХ, стајале, ћутале и плакале, нису имале нити шта коме да кажу, нити шта коме да честитају.

Овде треба ставити тачку и заћутати. Џаба је причати, џаба јер се ништа не може променити.

Одавно већ у Босни нису све мајке исте. Једним мајкама жао је њихових најмилијих, другим мајкама није. Једним мајкама туга је до неба, друге мајке нису изгубиле своје синове, него су изгубиле камен. Са једним мајкама тугу дели читав свет, саосећа са њима и сажаљева их, друге мајке су камен изгубиле па их не треба ни сажаљевати. Једним мајкама мери се и пребројава свака суза, друге мајке не плачу, њих њихове ране не боле. Кад једне мајке плачу у Поточарима са њима је, плаче, читав свет, кад друге мајке, попадале ко црни гавранови по гробовима синова по Кравици, Загонима и Биљачама, Залазју, кукају из гласа за својом децом, оне се претварају, немају ни срца ни душе, нити им то ко признаје. Нити то ко хоће да види, нити то кога занима.

Пуста правдо белосветска.

Једне мајке честитају Орићу испред зграде Суда БиХ, и то је нормално, то је у реду, оне на то имају право, јер су мајке, не знам само на шта се јуче изречена честитка односи, на држање у суду,  на сваки појединачни злочин почињен према Србима у селима око Сребренице и Братунца, можда на вађење очију судији Илићу, или, на нешто друго, што ми још не знамо.

Други мајке стоје са стране, ћуте и плачу и то – није у реду. За једне мајке важи оно што се сваке године понавља у Поточарима – „ко убије једног човјека као да убио читав свијет“, за друге мајке то не важи. Ко убије неког њиховог, као да није убио никог.

За једне мајке правде има, од Хага до Сарајева. За друге нема ни на гробљу. Једним мајкама се за њихове синове извињавају, њихове су ране тешке, за друге мајке и њихову децу извињења нема нити ће га бити, нити ће га која дочекати. Нису оне рађале децу, оне су родиле камен. Немају оне рана, њих њихова из недара истргнута срца не боле…

Тако је то у Босни данас. Не бој се Насере, док је нас, мајки Сребренице…