Милан Ружић

Наставак саге о непогрешивости

31.12.2024.

Милан Ружић (Фото: Sputnik/Youtube)

Драго ми је што у мом народу има толико интелектуалаца, или барем оних који тако о себи мисле, па се сваког часа лате оловке или тастатуре да напишу нешто. Али они не пишу оно што би требало, већ колумнишу не би ли неко од њих натколумнисао остале пред крај текуће године, а у освит неке нове за коју нико не зна шта нам доноси. И колико год колумнисали, калкулисали, у ствари само конформишу своју позицију у савременом друштву. То псеудоопредељивање у ствари је тек наставак саге о њиховој непогрешивости (небројено пута оспореној) и још један од покушаја да се остане углављено између једног и другог наратива, прве и друге идеологије, али је важно само нека новац пристиже, па није ни битно колики.

Јесте, говорим о онима који подржавају власт, или су с њом у било каквој спрези, а подржавали би и студенте, само што им то тренутни или бивши положај у оквирима владајуће партије или медијске машинерије не дозвољава. И шта се онда догађа… Долази фрустрација. Сведоци смо тога да многи које смо сматрали интелектуалцима прерастају у стерилне геополитичке аналитичаре који аналитичаре (од измишљеног глагола аналитичарити) по Пинковима и Хепијима, па и у понеком поткасту. И немам никакав проблем са било чијим изјашњавањем уколико је оно јасно и недвосмислено. Чак ни тад немам проблем, али имам проблем с тим што се ти интелектуално шизофрени типови сваког часа јављају да оспоре мишљење неког другог и определе га уместо њега самог. Свуда пљуште осуде по часним људима због њиховог опредељења. У чему се онда разликујемо од ведета културе поништавања? Та (не)култура у свету коначно пропада, а ми је усвајамо.

Милион пута сам рекао да подржавам студенте. Зашто? Зато што је то доказ да је младалачка енергија и жеља за побуном и даље жива, да је нису убили смартфони и интернет. Наши студенти су доказ да су деца, упркос свему, жељна истине, барем неког њеног дела. Они су доказали да могу да буду дисциплинованији од нас који смо старији од њих. Показали су да желе да узму своју судбину у руке и треба им то допустити како не бисмо сутра ми били окривљени за њихове неуспехе. Нека покушају шта желе, па ће исход, био он победоносан или поразан, бити само њихов. Свака генерација то заслужује. Моја генерација такву шансу није имала. И не знате колико боли када немате кога да кривите, а знате да нисте ви криви, јер су вас све револуције и псеудореволуције хватале у школским клупама.

Ови „аналитичариˮ нам говоре да су наша деца добила некакав новац да руше државу. Какав новац… Ено их, био сам тамо, спавају по леденим холовима факултета. Једу оно чега има и што им неко донесе. Греју се смехом и неким уверењем да нису мртви за своју државу. Маштају о томе да ово што раде има неки видљиви резултат. Не причају међусобно о пливању на Карибима или скијању на Алпима, већ около чујете како пригушени сузама неки од њих говоре да их родитељи игноришу због политике. Слушате како не знају где ће кад се заврше блокаде, јер су некима од њих родитељи у партији. Траже код кога могу да се истуширају и шта ће сутра јести. Страхују да им неко не искључи и оно мало грејања. То су деца, побогу, која се у својој држави на својим факултетима плаше својих сународника. Истина, они се некад заиграју, смеју, веселе се, а шта им друго остаје у младости? Нису они криви што су њихов дух, снага и упорност, иначе резултат њихових година, некада присутни, па се чини као да се они тамо забављају. Млади су, нека их. До јуче нам је сметало кад гледају у телефон и терали смо их на улицу, а сада када су на улици, одједном на њих сваљујемо све тежине овог света. Млада су то леђа, пући ће. Њима треба подршка, треба им усмеравање, али треба им и уважавање, треба им љубав. Деца су…

Истина је – сигурно је неко добио новац да руши државу, и сасвим сигурно тај неко ће покушати да се инфилтрира, или већ јесте, у студентске редове и преокрене све ово у некаквом другом смеру. Али студенти су још увек деца… Наравно да могу бити заведени, занесени и преварени. А где су ти српски интелектуалци, ведете патриотизма и самопроглашени хероји да оду код те деце и објасне им неке ствари, усмере их… Схватате ли ви да смо олако узели своју будућност… Никако нисам за рушење било које државе, а нарочито не своје, али јесам за истину, па ако истина може да сруши једну озбиљну државу, онда ни та држава није толико озбиљна. А ја верујем да Србија јесте.

И у овој ноћи нешто ми није дало мира. У ноћи кад смо сви искључили медије и мозгове, па посежемо за неком виљушком и флашом да то залијемо мислећи како ће сви наши проблеми да нестану на неколико дана зато што је све украшено шареним светлима. Неће. Сви наши проблеми нас чекају. И наша деца чекају. Јесте, противник сам свих оних који би залудели или завели студенте моје земље, али не могу да будем против деце.

Оставите се рефлектора, Марића, поткастера и свега осталог и идите до факултета, па разговарајте са студентима. Оно што вам интернет пружа је оно што вам пружају и самопрокламовани интелектуалци – обмана са обе стране.

Своју државу поштујем и волим, Бог зна колико, и све што радим радим не бих ли приложио нешто на њен олтар да стоји под мојом заставом која се поносно и пркосно вијори на ружи ветрова историје. Сигурно нисам онај који ће је рушити, али још сигурније је то да нисам онај који ће бити против деце, јер деца су основни смисао и будућност. Србија, каква год била, постојаће само ако буде деце. Какви су, такви су, они су наша будућност. Баш та деца која спавају по врећама у холовима и на степеништима. Пристала су да буду бескућници не би ли добила неке одговоре. Немојмо их игнорисати, па се ни они неће бунити.

Јесте, глуп сам, плитак и вероватно плаћен зато што желим добро својој деци и својој држави. Али нећете ме стрпати у ваше поделе.

А теби, народе мој, нека наредна година донесе слогу, љубав и памет, па ћеш тако осигурати и свој опстанак. Нека изумру све поделе како уместо њих не бисмо изумрли ми. Лако те је волети, народе српски, мада те је некада тешко трпети, а камоли оправдати. Али ево, долазе празници, па са њима и ти дођи себи. Јесте Божић за рођење, али се нико на тебе неће љутити ако тад васкрснеш. Наше је да те волимо, а божје да те чува.

Дижи се, народе мој, док те у дубоке рупе твојих подела не спусте као у гроб!

И у ноћи када се преждеравамо, оставићу вас са одломком од неколико строфа песме „Ово и оноˮ Матије Бећковића да се над њима запитате:

…

Цркли сте за ово,

Сад би хтели оно.

Кукаћете за овим,

Ако дође оно.

Неће ни оно бити оно,

Ако ово продужи ово.

Ово неће дуго.

Сви да су за оно,

Не би стало ово.

Ово само иде

И није дошло да оде.

Благо оном

Ко није ишчекао ово.

Је ли ово овако

Или ово мисли

Ко није за ово.

Ја нисам за ово.

Ја сам против онога.

Ја сам дао сина за ово.

Мени се кућа ископала за оно.

А ја који ово

Слушам и записујем,

Не бих дао никога,

Низашто,

А камоли сина,

За ово,

И оно,

Него за синов нокат

Да све ово,

И придар све оно,

Па једном лопатом прегрнуо,

Побусао и поравнио,

И ово и оно,

За оца и сина

И спас свог народа,

Распетога на ово и оно.