Милан Ружић

Наше су само речи!

17.09.2015.

Ништа што је материјално већ одавно није наше. Праве се свакакве ствари, штампа се новац, али било која ствар и било која пара коју поседујемо су само привидно наше. Све би оне биле направљене и иштампане и да их нисмо ми добили. Само би привид о њиховом поседу имао неко други. Стога, све нам је материјално одузето и пре него што нам је додељено.

На шта се онда човек своди? На хрпу меса окаченог о кости? Да ли су то месо и те кости опет изнедрене како би их неко поседовао? Можда нису намењене само нама. Уосталом, свим људима је додељено исто – месо и кости. Изгледа да је једина ствар која је наша, у ствари наше мишљење и наша реч којом је изражавамо. Може мишљење и да нам се наметне па нас рођена уста преваре и крену изговарати нешто што није наше. Дешава се и да негде чујемо ствари које нам одговарају или нам се на било који начин учине добрим, погодним, генијалним. Опет, речи ће изразити нешто туђе и опет ће богатство речи изразити сиромаштво мишљења и размишљања. Колико год немогуће звучало имати своје мишљење, још увек постоје људи који га поседују и чије речи бацају сенку на све друго. Волим себе сматрати једним од тих људи. Није на мени да кажем да ли сам тај или не, то остављамо речима.

Речи су изасланици мишљења. Као и међу људима, има и међу речима издајника, крволока, неспретњаковића, добрих индивидуа и слично. И реч уме да изда, нанесе зло, спотакне се, искрвари, али и да добро послужи говорника. Ту смо исти. Човек и реч. Доста је зла свет видео од речи које су касније сазреле у дела, а дела као плодови са јесени опадала и прерастала у жртве. Ток речи је мењао ток историје док је ток времена све то пратио и посматрао. Читав свет и филозофија истог почивају само на две речи, а то су „да“ и „не“. Из тога видимо да цео универзум почива на контрасту. Стилска фигура господари постојањем. Наравно, све зависи од тога коју од ове две речи ћемо кад изговорити и понудити као одговор на питање. Сва питања која као одговор не захтевају неку од ове две речи су само питања љубазности и испразности. „Да“ и „не“ су мењали, мењају и мењаће свет.

Међутим, постоји ко зна колико још речи и ми морамо схватити суштину сваке од њих понаособ. Не смемо просипати ту војску наше индивидуалности и идентитета. Када причамо морамо пуцати речима право у мету. Ко промаши, тај нека се ничему не нада од себе. Мора се речима погађати сваког пута, па је онда боље пуцати у кратким рафалима, али право по мети, него повући ороз и пуцати док не испразнимо шаржер. Шта тад? Где ћемо кад се пушка прегреје, а метака више нема? Зашто је пунити ћорцима после правих метака, па да нам се сви смеју и схватају нас неозбиљно кад пуцамо у бесмисао, а не можемо га убити, па да онда у животу остане само смисао? На речи се сечемо, од њих бежимо, њих се стидимо, трошимо их, а треба да их штедимо, да њима јуримо, да се њима поносимо, да њима пресецамо.

Све ће нам једног дана бити одузето, али нам речи нико не може одузети. Нека нас због њих осуђују, нека нам прете, нека нам их отимају, али као што на почетку беше реч, тако мора бити увек. Ако и своју реч изгубимо, изгубили смо једину ствар коју у потпуности поседујемо и која ће увек бити са нама, осим у случају да нам наметну мишљење па онда схватимо да смо реч јефтино продали и тиме доказали да ни сами нисмо своји.