Мирослав Лазански

Наш пријатељ Еди

16.10.2016.

Еди Рама ме је опет одушевио, човек увек носи живописне кравате с мотивима Пикаса. И сада смо га лепо дочекали, још боље угостили, а он нама већ други пут да треба да признамо самопроглашено Косово. Ни мање ни више. И то нам директно рече усред Београда. Наравно, ми смо једна демократска и толерантна земља и врло благи људи, свако има право да искаже своје мишљење, и нисмо то нашем пријатељу Рами узели за неко велико зло. Наиме, исто нам кажу и многи западни политичари када дођу у Београд, политичари врло високог ранга. Формулација је отприлике да је Косово за њих „завршена прича”. Хоћете признати или нећете, то је „завршена прича”. И нико није због тога затражио да се сместа протерају из Београда. Својевремено је због тога цех платила само амбасадорка Црне Горе у Београду. Претходна власт је у знак протеста, одмах по признању независности Косова, вратила наше амбасадоре из суседних држава које су признале Приштину. То је било тачно на почетку тог врућег лета: екселенције су повучене у Београд, да би у септембру биле у тишини враћене тамо где су и раније биле. Таман кад је прошло лето и годишњи одмори, има да се ради, доста је било протеста и фолирања. Ниједну државу која је признала Космет нисмо због тога тужили међународном суду. Чак ни сироту Мауританију, која је у Африци прва признала Космет. Ко то жели, ко то сме, раставит нас од Мауританије…

Што бисмо ми онда нашег врлог пријатеља Раму лошије третирали од рецимо потпредседника САД Џозефа Бајдена? Видимо да Албанци не зарезују те Американце ни за јоту. Ем су безобразно украли сат председнику Бушу, онако скинули му га са руке, ем не слушају ултимативни захтев Бајдена да се на Космету хитно формира Заједница српских општина. Време пролази, ништа од те заједнице, а сада желе да нам украду и „Телеком” и „Трепчу”. Истина, то није сат на руци, али можда и јесте. Важно је да је човек срећан; мислим онај ко је дрпио сат Бушу. Еди каже како је око „Трепче” најважнија срећа људи који у њој раде и који од ње живе. И каже Еди да ми не можемо да преселимо „Трепчу” у Београд и да хоћемо. И још нам се Еди, док је све то говорио, смејао. Не знам које је школе Еди похађао, енглески му је био прилично „афрички”, али зар нико Едију да каже да ми папире о власништву „Трепче” имамо у Београду и да то нема везе ни са географијом, па у извесној мери, ни са срећом људи.

Нашем премијеру Вучићу сигурно није било драго да слуша те Едијеве будалаштине. Колико сам на телевизији видео, чак се мало и изнервирао око тога, одговорио му је, али је Миша Глени, као модератор, убрзо завршио расправу. Као, журио је на састанак са Младеном Иванићем? Какве везе има „Трепча” са Иванићем? Или има? Углавном, свако је остао при свом.

Следећег дана стигли су нам у Ниш албански пословни људи. Нека, тако и треба. Ми ћемо успоставити најбоље политичке и економске везе са Тираном, тако ћемо заобићи Приштину и на неки начин је изоловати. У сендвичу између Београда и Тиране, Приштина неће знати коме да се на крају окрене. Истина, трка између нас и Албанаца са Космета, трка ко ће бити привлачнији партнер за Тирану, заправо је једначина са више непознаница. Албанци са Космета имају, наиме, у старту велику предност: иста нација, иста култура, исти језик, мање више иста вера, географија и, на крају, или заправо на почетку, вековна тежња за „великом Албанијом”. Наша предност је засад само јача економија од косметске. Ми и Албанци са Космета, у ствари више ми, нудимо, Тирана ће да одвагне.

У марту 2001. Београд и Тирана су поново успоставили дипломатске односе. Бивши албански премијер Иљир Мета је 2002. био у Београду у историјској посети, првој као албански премијер још од 1946. године. Тада смо из Албаније увозили битумен и намештај, а у Албанију извозили дрво, маслине, пшеницу, кекс и одећу.

Једно морамо да знамо, САД и њихови европски савезници одлучили су да Србији ампутирају Косово још крајем деведесетих година прошлог века. Та политика, тај став неће бити промењен без обзира на то шта Србија уради. Чак и да Србија постане узорна капиталистичка демократија са својим Томасом Џеферсоном на челу, Америка неће променити свој став према Космету. Американци су се определили за лакше оствариву варијанту: Албанци стално понављају да ће опет, ако затреба, гинути за Космет, Срби не. Враћање Космета под суверенитет Србије наишло би на жесток отпор Албанаца и дошло би до репризе догађаја из деведесетих година. Вашингтон то не жели. С друге стране, свако решење које не претпоставља да на Космету и Срби нешто добију, врло је неправедно и такође носи у себи клицу неког будућег сукоба. У том контексту Вашингтон „то нешто за Србе” види само као чланство у ЕУ. А када ће то чланство, то ни Ђекна не зна…