Мирослав Лазански

Нас и Амера 300 милиона

05.12.2016.

Нема више јефтине одбране у Европи. Новоизабрани председник САД Доналд Трамп затражио је од савезника на Старом континенту да повећају војне буџете, јер „Америка више неће да сама плаћа њихову одбрану”. Истовремено, неки функционери ЕУ све више говоре о потреби стварања праве и моћне европске армије, иако су тренутно Лондон и Рим против дуплирања НАТО-а. Ставови Берлина нису баш најјаснији, Немачка се труди да после „брегзита” буде центар неолибералног света у Европи, једини и најмоћнији предводник ЕУ, али је и даље за јачање НАТО-а, као и за чврсте војне споне са САД.

Ипак, после победе Трампа време је да Европа схвати да Америка размишља другачије од Европе, да је култура америчке већине другачија од европске. Јер, оно што је заједничко за Американце и Европљане нису вредности, иако госпођа Меркел инсистира управо на заједничким вредностима, већ институције. А то је велика разлика. Заправо, и САД и ЕУ имају поделу власти на извршну и законодавну, имају независно судство, као и владавину закона. Али, друштвене и моралне вредности америчке већине се у великој мери разликују од вредности којима се руководи већина Европљана. Наиме, америчко опасно непознавање света, мешавина интелектуалног изолационизма и империјалних интервенција у другим земљама доста су страни Европљанима. У САД више људи има пиштољ него пасош. Постоји ли нека земља у Европи у којој је то тако? Злобници би рекли да постоји, Србија. Било би занимљиво упоредити број пасоша са бројем легално пријављеног оружја, плус претпостављени број непријављеног оружја у Србији. Нас и Американаца 300 милиона. Пиштоља.

Наравно, милиони америчких грађана деле „европске” вредности. Но, погрешно је веровати да је победа Трампа дубоко поларизовала Америку. Видећемо Трампову спољну политику управо на темама НАТО, Русија, израелско-палестински односи, Ирак, Сирија… Видећемо ЕУ и неке захтеве за њеном већом независношћу у односу на САД. Може ли ЕУ претендовати на потпуну независност? Мора ли ЕУ баш у свему подржавати САД и њено „лидерство”? Или и ЕУ има право на своје интересе, па и безбедносне, који су некада другачији од америчких.

НАТО као савез, који је требало да тихо и без помпе нестане нестанком Варшавског уговора и распадом Совјетског Савеза, сада скоро у потпуности служи као инструмент захваљујући коме се Америци даје непоштено и једнострано право надгледања европске спољне политике. У другим деловима света неке државе су потписале билатералне војне споразуме са САД, вероватно бу неки у Европи то исто хтели да НАТО не постоји, али неке чланице ЕУ, као што су Шведска, Ирска, Финска, Малта, Кипар и Аустрија не виде потребу да се придруже НАТО-у.

Дакле, бесмислено је да највеће и најмоћније земље ЕУ, које су способне да се саме бране, треба да живе у зебњи и да се чврсто држе идеје да њихова основна безбедност зависи од САД. Да ли је ЕУ заиста потребно америчко нуклеарно оружје на тлу Европе да би се заштитила од терориста, или Северне Кореје, или Ирана? Шта ће онда Француској „Форс д фрап”? Шта ће Паризу нуклеарне подморнице са интерконтиненталним ракетама? За гађање терориста у Авганистану, Ираку или Сирији? Непотребно. За гађање Русије? Недовољно.
Последњи пут када је Европа била у великој неприлици, када су нацистички тенкови грмели овим континентом у периоду 1939–1940, Америка је остала по страни све до Перл Харбора, децембра 1941. Без контроле над сопственом одбраном свака јача европска интеграција нема смисла. У том контексту НАТО је постао претња за Европу, неке земље су у сталном страху де не наљуте „великог брата”, а то има кочећи ефекат на било какву иницијативу. Јесте да Американци ходају као ми у Европи, говоре као неки који одлазе из Европе, али ипак не размишљају као већина Европљана.

Дакле, период опкољавања Русије од стране НАТО-а дефинитивно је завршен. На срећу Црна Гора се не граничи са Русијом, а евентуална појава хрватске војске на Балтику биће само реприза давне појаве код Стаљинграда. Једном на југу, други пут на северу, од трагедије до фарсе прошло је само 75 година. Јер, НАТО више никада неће моћи да функционише са једногласношћу какву је показао 1999. током агресије на СР Југославију. Доналд Трамп је најавио тежњу САД за стратегијском аутономијом и војним растерећењем у Европи, што је двострука диференцијација америчких интереса везаних за НАТО: као прво, између регионалних војних домена одговорних командних структура у Европи и у ваневропским регионима, и као друго, између савезника у НАТО и других држава изван овог савеза као стратегијских партнера. Будућност ће донети одмеравање корисности сваке појединачне земље чланице НАТО-а за Америку како у међународним кризама и сукобима тако и када је реч о безбедносним проблемима и подухватима куповине америчког оружја.

Другим речима, за земље бивше Југославије, и не само за њих, од сада ће на делу бити нова америчка формула: шта сте спремни да платите од америчког оружја и колико сте спремни да умрете за интересе Америке.