Матија Бећковић

Напредне идеје

20.02.2017.

Прошла су она времена кад су ђаци истеривани из школе због напредних идеја! То је било сјајно: дођеш кући и кажеш родитељима – најурен сам из школе! А они не знају да ли да плачу или да се радују што имају сина којег прогањају због напредних схватања!

Била су то чудна времена. Људи су се имали за шта жртвовати и чему се надати.

Данас су и то изгубили. Напредне идеје су победиле. А ко би могао веровати у победу назадних идеја? Још никада нису победиле. А једино су напредне оне које победе.

Данас је немогуће бити истеран из школе због било чега што је добро и напредно. Ако те истерају, свима је јасно да си истеран због слабих оцена, или лошег владања, а о идејама нема ни помена. Ако си прогоњен – прогоњен си једино зато што си крив.

Због напредних идеја данас може само да се напредује!

Некад су људи страдали што су ишли испред свога времена. Данас је то немогуће. Данас нико не може ићи испред свог времена, могу само ретки остаци тапкати иза њега. Некад си могао бити ухапшен а да то у исто време не значи да ниси у праву. Данас је свакоме јасно: ако си у затвору – ниси у праву. Данас на свету не постоје ниједна права ствар и ниједна здрава идеја које заслужују да човек буде ухапшен.

Некада су људи спаљивани на ломачи, протеривани и жигосани. То није увек значило да су казну заслужили. Напротив, не зна се да ли су им већу славу донела њихова дела, изуми и идеје или жртва коју су поднели!

Данас је немогуће бити спаљен било чијом, осим властитом грешком!

Некад су они који су гиљотинирани могли постати, макар за будућа поколења, хероји, светионици и свеци! Данас су они који изнуде гиљотину изложени општем презиру, као криминалци и убице, а будућих поколења можда неће ни бити!

Данас читави народи имају сумњиву прошлост, а само појединци неку другу, светлију. Некада је било обратно.

Некада су страдали револуционари, новатори и слободари, а данас само кочничари демократског развоја, полицајци, догматици, остаци прошлости који се не мире са поразом и све ширим замахом слободе и демократије. Многи су се зажелели да заврше макар као анархисти, са лепим намерама. Али то је немогуће. Ако неко страда, страда као мрачњак, а ко би имао нешто против тога? Прогони таквих људи могу бити само поздрављени. Први пут у историји цивилизације појавили су се противници демократије и среће. Нормално је да смо сви против њих.

Сви су против рата, неправде, расне дискриминације, тираније, беде, неравноправности, мешања у унутрашње ствари других земаља, колонијализма, мрачне прошлости, незнања, мрака и несреће.

Сви су за мир, слободу, независност, правду, једнакост, демократију, прогрес, срећнију будућност.

Народ је толико дуго био лојалан да му то данас уопште није тешко, то му је постала природа. Лојалан је спонтано, ноншалантно.

Зар је икада било тако? Читаве службе су постале депласиране.

Од силне употребе, речи су изгубиле своја значења.

Некада је опозиција била здравље у односу на болест, памет у односу на глупост, младост у односу на старост. Данас је обрнуто. Опозиције нема, постоји реакција.

Храброст је била издаја кукавичлука. Здравље – издаја болести. Лепота – издаја ружноће, младост издаја старости. Ни то више није тако.

Некада су прогресивни људи били они који су одбијали да се користе слободама којих има, а тражили оне којих нема. Данас би такви људи били контрареволуционари, а ни контрареволуција није више револуција.

Тако изгледа кад победи све што је напредно и лепо, кад се остваре снови човечанства.

Дошло је време кад нико не признаје непризнате, јер су непризнати својом кривицом. Онај који најбоље живи, тај је и најпаметнији. Једино ако си победио, ниси погрешио. Ниједан пораз није толико велики да би се могао сматрати победом. Некад је било довољно бити у праву па не мислити на последице. Данас су последице најважније. Некада су највећи писци због оптужби друштва били кажњавани!

Данас се гнев плаћа!

Што напишеш оштрији текст, то ти више плате! Најбоље се плаћају напади! Пошто се може писати још оштрије, значи да се може живети још боље! Затвориш очи па ошинеш по свему! Сирота, наивна и стара мајка стрепи да ти се нешто не деси, а ти идеш на благајну да провериш колико ти је, баш онај кога си напао, платио за напад!

Ако пређеш дозвољену границу, заиста си будала! Кад би се спалио у име гладних, прво би ти гладни рекли да си идиот: зашто си се спаљивао кад си био сит? Данас се људима каже у колико сати, на ком месту и због чега да буду огорчени! Спонтаних огорчења нема! Ко се спонтано буни, тај је нецивилизован и треба га казнити не због храбрости, него због глупости. Они које цениш највише те презиру, чим њих уважаваш, знају да немаш критеријума! Слободе има таман толико да се може добро живети.

Нема ствари која није нападнута! Нема поспрдне песме која није испевана! За све те ругалице аутори су поштено награђени.

Претерати је постало немогуће. То и за лудаке представља подвиг.

Више нема ниједне идеје за коју је вредно дати живот. Такве идеје су прошле, а преостале то не заслужују.

Појединци пристају на улогу несхваћених и непризнатих, јер као такви примају социјалну помоћ. Немогуће је страдати у име неког светог циља, јер би то било понављање. Немогуће је жртвовати се за будућност, јер је и против погрешне будућности пронађен лек.

Једино реакционари, назадни елементи и они које је време прегазило страдају у својој глупости и упорности. Сви који то хоће – наилазе на разумевање.

Друштво расписује конкурсе за најоштрије нападе, јер су му потребни као луксуз и разонода.

Свима је постало јасно: ако ниси успео за живота, нећеш никада више.

Ако имаш мрву памети и осећања мере, успех ти је загарантован.

Они који би желели да се за још нешто жртвују, траже мотив преко огласа.

По томе се наше време разликује од свих других времена, и зато некима изгледа као да и немамо свога времена. Као да живимо у међувремену.