Милан Ружић

Напрасно затварање школа

02.06.2023.

Милан Ружић

Синоћ је Србија остала затечена изненадном одлуком Владе Србије да се усвоји Закључак по ком се школска 2022/23. година у Србији за све ученике основних и средњих школа завршава 6. јуна, баш као и у Основној школи „Владислав Рибникар“.

Разумем и подржавам одлуку да се Рибникар, због најужасније трагедије у Србији, затвори раније, па и да се реконструише из разлога које су предочили психолози. Међутим, не разумем затварање и свих осталих школа две седмице пред крај школске године, дакле, у периоду у ком сви наставници и професори имају највише посла око сређивања оцена. Тај период који је сад укинут је најтурбулентнији, а прича се да је министарство упутило допис школама да ђацима дају вишу оцену уколико им је оцена „негде између“. Ово звучи разумно, али у суштини је апсолутно неразумно.

Шта може бити разлог затварању школа пре времена? Ово не можемо знати, али приче о солидарности су једноставно баналне. Као да има некога ко не жали децу чији су се животи угасили оног дана и ко није пустио сузу тог јутра. Да је школска година прекинута тад, то би и имало неког смисла. Овако баш и нема.

Подсетимо се само, школе су радиле и за време оба рата и окупације зато што оне служе (ако је неко заборавио) да од младих створе образоване људе који ће сутра преузети ову државу и водити је боље од било кога данас. Школе стварају имуни систем за друштво које оболи од нечега улажући све што могу у образовање и васпитавање неких бољих генерација. Тако би требало да буде. И сад, ми затварамо школе пред пошасти која је, између осталог, и директна последица лошег образовног система. Уз силне рупе у методици и методологији које се користе у образовним установама, уз свако оштећење на оклопу образовног система, ако оклопа уопште и има, ми смо решили да на те страховите проблеме одговоримо затварањем школа! То би било у реду да постоји некакав конкретан и применљив план за реконструкцију система, али он не постоји чим нам реконструкцију образовног система или идеју о њој нису предочили као разлог затварања школа.

Онда остаје нагађање које се данас могло чути у свакој школи у Србији.

Да ли су школе затворене услед недостатка неке смислене идеје шта радити након трагедије… Јесу ли затворене, јер повлачењем деце из школа родитељи могу раније на годишње одморе, што аутоматски значи слабљење протеста… Затварају ли се зато што нам се спрема нека невоља о којој не желе да нас обавесте… Да ли се затварају зато што нам једноставно није стало до образовања деце… Је ли градиво које ће деца пропустити у ове две седмице уопште потребно у уџбеницима ако га тако лако искључујемо… Зашто ће поједина деца ићи у школу, уколико желе, ако већ затварамо школе…

Ово није никаква опозициона реакција, нити пребацивање кривице на било кога, већ један обичан захтев да се да смислено образложење које ће бити праћено конкретним планом. Ваљда као народ ове државе толико заслужујемо…

И кључна два питања…

Како то да су школе затворене тако брзо, а Задруга још увек није укинута?

Зашто услед овако крупних промашаја и показивања неспособности не распустимо Скупштину, него школе?