Милош Ковић
Најгоре поколење
Пре неколико дана објављена је вест да је Марија Заболотскаја, заменица представника Русије у Уједињеним нацијама, осудила Међународни резидуални механизам за кривичне судове (наследник Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију, уобичајеног названог Хашким трибуналом) због односа према некадашњем команданту Главног штаба Војске Републике Српске, генералу Ратку Младићу и првом председнику Републике Српске, Радовану Караџићу (овде). Она је посебно нагласила да Механизам крши правила УН, као свог оснивача, укључујући чак и Стандардна минимална правила УН о поступању са затвореницима (Правила Нелсона Менделе) (овде). Затражила је да Ратко Младић буде пуштен на слободу, ради лечења, или да и он и Радован Караџић буду пребачени у затворску јединицу у својој земљи. Затим смо, кроз крајње сведене вести, сазнали да је сличан захтев Савету безбедности упутила и Србија (овде). О критичном стању у коме се налази Ратко Младић и о незаконитом поступању Механизма говори његов син, Дарко Младић и адвокат Бранко Лукић (овде, овде, овде и овде); о насиљу над Радованом Караџићем најчешће се оглашавају његова кћерка Соња Караџић Јовичевић и адвокат Горан Петронијевић (овде, овде и овде). Они су готово једини који у јавности Србије помињу безакоње над српским ратним командантима и вођама. О условима у којима су затворени остали хашки осуђеници, скоро да се не говори. Младић и Караџић само су најистакнутији примери. У Београду то, једноставно, „није тема“.
Механизам, институција речитог имена, већ дуго и упорно крши законе УН о најосновнијим правима осуђеника. Ратко Младић је, у затворској јединици УН у Хагу, тешко болестан и већ годину и по дана прикован за кревет. Налази хашких лекара крију се, међутим, од чланова његове породице, од српских и руских стручњака. Уместо пружања правовремене медицинске помоћи, породици је у мају ове године саопштено да је Ратку Младићу преостало неколико месеци живота. Њему се, за разлику од осталих заробљеника које хашки лекари нису могли да излече, не дозвољава да буде лечен у својој земљи, нити да у њој издржава затворску казну. Механизам своје затворенике пушта на превремену слободу онда када је сигуран да ће брзо преминути. Тако је, поред осталог, учињено са генералом Небојшом Павковићем. Но, Ратку Младићу ни то није дозвољено.
Радован Караџић је затворен са најгорим криминалцима, у озлоглашеном затвору Албани на острву Вајт. Однос управе и стражара према њему отворено је непријатељски. Више пута био је предмет физичке и вербалне агресије. Због небриге лекара два пута био је непосредно животно угрожен. Караџићеви контакти са спољним светом сведени су на најмању меру. Уколико их има, телефонски разговори су крајње редуковани и дуго времена морали су да буду вођени искључиво на енглеском језику. Књиге (дозвољене су само оне без политичке садржине) и штампа стижу му са огромним закашњењем. У Хагу је имао компјутер, али му Британци не дозвољавају да га користи, па не може да ради на планираном захтеву за ревизију пресуде. Како време пролази, насиље је све горе. Три и по године Караџића нико од Срба није видео. Његова породица је под санкцијама и не може да добије британске визе. Телефонски разговори, који су некада трајали до девет минута, сада се своде на минут или два. Чак је и српском свештенику у септембру ове године забрањено је да га посећује. Вероватно нема потребе да се нагласи – муслимански затвореници у Албанију имају редовне посете својих имама (овде).
Овај осамдесетогодишњак у априлу ове године оптужен је да намерава да побегне. Натеран је да носи одело са флуоресентним шарама, чиме на себе привлачи пажњу осталих робијаша. Више пута дневно пребациван је из зграде у зграду, при чему су му ускраћивани и лекови и храна. У његовој ћелији светло се ни ноћу не гаси.
Велика Британија третира Радована Караџића као свог заробљеника и зато га је лишила права која му припадају као осуђенику УН. Генералног секретара УН на то је још 2022. упозорила група српских интелектуалаца и јавних личности (овде). Захтев да се Караџић, на основу правила УН, исчупа из руку Британаца и пребаци у земљу најближу његовој, једноставно је игнорисан.
У рату нема невиних. Понајмање је тако било у суровим ратовима у којима је разбијена Југославија. Нико разуман и моралан не би требало да негира страдања Бошњака, Хрвата, Албанаца. Српски народ, међутим, политички је распарчан, док је у Крајини, деловима Босне и Херцеговине, на Косову и Метохији физички готово уништен.
Насупрот Хашком трибуналу, који је Ратка Младића и Радована Караџића осудио на доживотни затвор без иједног ваљаног доказа, Срби ће их памтити као народне вође, које су заштитиле српски народ од понављања геноцида из 1941. и 1914. године. У светским оквирима, упоредо са слабљењем НАТО Запада (САД и ЕУ), са нестанком униполарног и учвршћивањем мултиполарног света Ратко Младић и Радован Караџић ће, заједно са Слободаном Милошевићем и осталим српским вођама, бити упамћени као први који су пружили отпор планетарном, освајачком, неоколонијалном, империјалном злу. Данас му се супротстављају Русија, Кина и остале велике државе. Срби су се са том немани готово целу деценију рвали и са њом ратовали без иједног истинског савезника, потпуно сами.
Хашки трибунал, који је Младића и Караџића осудио на доживотни затвор, показао се као пуко политичко оруђе НАТО Запада. Данас се његове пресуде у међународном праву једноставно игноришу (овде). Како сам писао на другом месту, „задатак Хашког трибунала био је да НАТО државе и њихове локалне клијенте ослободи одговорности за ратове од 1991. до 1999. и да је пребаци на њихове жртве. Бројеви су јасни и њих увек треба понављати. До свог затварања 2017, Трибунал је осудио приближно 73 Србина, 20 Хрвата, 5 Бошњака, 2 Албанца и 1 Македонца. За злочине над Србима осуђено је 7 оптуженика, но и они су одавно на слободи. Злочини над Србима, дакле, нису кажњиви. Осуђени Хрвати и Бошњаци кажњени су готово искључиво због међусобних злочина. Сви осуђеници Хашког трибунала на доживотну робију или на 40 година затвора су – Срби“ (овде).
Кључно питање, међутим, гласи – зашто се у Србији прећуткује овај зулум над Ратком Младићем и Радованом Караџићем? Да ли један народ на такав начин треба да се односи према својим ратним командантима? Да ли је важније шта ко мисли о њиховим историјским улогама и идеолошким уверењима, или чињеница да у британским и холандским затворима ратног команданта војске Републике Српске и њеног ратног председника третирају на незаконит и нељудски начин?
У Србији, државни медији су о судским процесима Младићу и Караџићу од почетка, на сопствену срамоту, обавештавали у рубрикама намењеним вестима о криминалу и криминалцима. Опозициони медији, још видљивије у рукама НАТО Запада, и пре пресуде називали су их ратним злочинцима. Такав однос јавности у Србији суштински се, са пар медија као часних изузетака, до данас није променио. Је ли могуће да је Србима важније шта је изјавио овај или онај политичар, глумац, старлета или НВО активиста од судбине оних који су, зато што су им до јуче у рату спасавали главе, данас сужњи у непријатељским казаматима?
У Републици Српској стање није тако поразно. Ратна искушења и сећање на 1941. годину прочистили су свест о томе да су Младић и Караџић чували српски народ од понављања геноцида.
Шта су, међутим, Србија и Република Српска до данас предузеле да се Ратко Младић избави од сигурне смрти у хашкој тамници и да се Радован Караџић одбрани од британског безакоња? Шта смо у Уједињеним нацијама и у престоницама пријатељских земаља, до сада урадили по том питању? На какав начин се Загреб, Сарајево и Приштина односе према својим хашким затвореницима? Зар ико верује да је Хрватска седела скрштених руку пре него што су кривице ослобођени њени генерали, починиоци највећег етничког чишћења у Европи после Другог светског рата, којим је успешно окончан геноцид над Србима, започет 1941. године?
Шта уосталом очекивати од поколења која су већ издала Косово? Од оних који су издали Крајину? Од нараштаја који су непријатељу предали све своје ратне вође и команданте?
Ниско смо пали. Али, да ли је заиста све изгубљено? Никада није касно да човек, па и цео народ, из блата устане, да се окупа и покаје. И да се, потом, коначно врати тамо где припада, како би усправљен и сређен, наставио свој пут.
