Живојин Ракочевић
Награда за рушитеље
Чиме је то Косово заслужило? Тресу се од понижења две монахиње Пећке патријашије, дрхте од туђег беса, силе и сопствене немоћи.
Оне су, пре две недеље, биле приморане да пред косовским судом остваре право на своју имовину и доживеле су горки укус нове административне реалности. Њихов, сада, мали спор је честица прашине, у односу на све што СПЦ на КиМ поседује и што јој је узурпирано, њих две долазе из објекта који је под заштитом Унеско.
Међутим, те чињенице, на терену, не значи готово ништа. Ако неко културно добро, заштићену урбану средину или манастир намеравате да присвојите, прогласите националном (етничком) својином и „традиционалним културним наслеђем“, онда је потребно да га порушите, оскрнавите или обесмислите до мере у којој ће обнова, даљи опстанак и уложена средства зависти од администрације која контролише одређену територију.
Обесмишљавање живота тих микро – средина, и њихово прислино пристајање на нову реалност, дугорочно је најбржи је пут у њихово коначно уништење.
Косово и његово претполитичко друштво су готово савршен пример ове фаталне логике, а међународна заједница, укључујући и њен експертски део, шизофрено подржава рушитеље, узурпаторе и непоштовање најбољих закона које је сама донела. Суочена са разорном етничком силом, есктремним исламом и непрестаним српским уступцима који се виде као слабост, а не демократски потенцијал, косовска стварност се, у једном облику, вратила у период после Устава 1974. године. Имају кровну и врховну заштиту, а на локалном нивоу брутално и без милости уништавају слабе и другачије.
Тој стварности не требају сведоци о томе како је Косово настало на протеривању и отимању туђег, а Унеско је готово идеално покриће и награда за „добру управу и достигнуте стандараде“. Унеско ће послужити за коначни обрачун са СПЦ. Сме ли, и хоће ли пристати на овакав сценарио?
Сме, мора и хоће! На несрећу, то ће бити почетак новог циклуса зла, у ком ће тешко страдати највреднији део наше културе, духовности и државности.
Високи Дечани су гомила лепо сложеног камења: може ли им се одузети имовина до оне табле на капији, на којој сада обезличено пише, „Средњовековни споменици на Косову, Унеско“? Може, то се сада ради са стотинама детаља и племенских лукавости; може јер ће и под безличном заштитом Унеска, прво нестати живот, а „лепо сложено камење“ пробаће да пресложе локални експерти, јер су га, како нова историја пише, подигли њихови албански преци.
Чиме је, све ово, Косово заслужило?
