Над потопљеном Ваљевском Грачаницом

25.05.2016.

Јутрос ми поново на памет паде Ваљевска Грачаница. Прогањају ме слике велике воде и тишине која у њој влада. Скупио сам храбрости и погледао како данас изгледа место где су се некада извијала два четинара, а између њих, као најсјајнија звезда, или чак сунце, сијала је Грачаница. Призор који се сада тамо може видети, сломио ме је. Ништа. Апсолутно ничега више нема на том месту осим зеленог пространства које је прогутало све што је икада имало неког смисла и значаја.

Из те силне воде под којом иконе сневају, а звона нечујно и тужно одбијају, само вири део крста. У том крсту, на том месту, испод тог неба и под том водом смо оставили све што је било људско у нама. Завладала је језива тишина која пара уши свакоме ко се тамо нађе. Нигде данас у Србији нема тишег места, гласнијег оплакивања и тужније молитве. Скупља се и даље свет око места где се некад молило, причало, славило, а данас се само ћути. Погледи роне кроз воду тражећи бар неки део цркве да нас сети на то колико смо без душе остали. Све што очи виде је половина крста и трунка душе коју смо овим поступком разапели на тај крст који тоне заједно са Грачаницом. Ако се тај крст пре потопа не уздигне из воде, вода не отекне негде или неко нешто не предузме, сви ћемо на том крсту и под том водом страдати. Говорим о страдању душе, а тежег страдања нема. Од свега што је плавило и било потапано, ово једино није смело да нам се деси. Тонуле су њиве, тонули су воћњаци, тонули су путеви, тонуле су куће, али има ли ишта важније од цркве и вере која нас чини оним што смо?

Потапањем Грачанице, потопили смо себе и све оно што Србе чини Србима. Ако нам и грачанички крст измакне, исклизне и сакрије се од нашег погледа, нема од нас ништа. Све ћемо тако потопити. Замислите сада слику Ваљевске Грачанице и њеног олтара! Замислите тишину литургије доле под том силном водом! Замислите свеце који се спирају са икона и даве се у муљу у који су их довели они који их славе! За кога да звоне грачаничка звона? Коме ће сада сијати црква под воду спуштена? Где сада запалити свећу? Шта ћемо браћо и сестре кад крст под водом заврши? Можемо ли више икад погледати неку цркву не замисливши је под водом?

Не знам за остале, али мене јутрос прогањају слике потопљене Грачанице, слике страдања светиње и светаца, слике Србије под водом. И опет не знам шта да чиним осим да се молим, али и молитва тупо одзвања и губи се у муљу на дну неке воде. И чини ми се да, што је више понављам, то више мутим воду и прљам белу Грачаницу. Свака молитва воду мути као да ми одговара да немам право да се молим кад сам, заједно са целом Србијом, потоп дозволио.

Ево покушавам да се речима искупим, јер другог начина немам и другачије не знам. Не могу речи цркву из воде дићи, ни душу целог народа искупити, али могу остати као знак кајања и молитва за опрост свима нама од Бога који нам је Грачаницу даровао, а ми је отели и под водом заробили.

Сад опет гледам у ону половину грачаничког крста још непотопљеног и мислим како ће сваког тренутка вода опадати, а крст и црква израњати. Међутим, што дуже гледам, схватам да само дубље тоне крст, а и ми на њему распети, бахати и лишени сваког осећаја вере, традиције, људскости, припадности, па самим тим и српства. Ако ми не будемо Срби, нико други то неће бити, а ако нико то не жели, смеши нам се судбина Ваљевске Грачанице.