Мухикина похвала животу

29.06.2016.

Када сам у понедељак слушао говор Хозеа Мухике у Андрићграду, нисам могао да се отмем утиску како ми у Србији у ствари не знамо да живимо. Када кажем да ми немамо то знање, не мислим да не умемо да уживамо, већ напросто, као што рекох, да живимо. Гледати једног бившег председника једне далеке земље како отвара један сајам књиге у једином граду једног писца, било је, у најмању руку, едукативно и отрежњујуће највише у културном, а самим тим и у сваком другом смислу.

Слушао сам човека који је свој говор почео реченицом: „Хвала животу!“ У те две речи стао је читав универзум и поимање истог. Нису Уругвај и Србија превише различити, али је свест њиховог становништва о томе шта је живот потпуно другачија. Ове две земље нису уопште толико богате ако ћемо говорити о новцу. Чак се може приметити да у Србији свега има, а од свега највише има ничега! На том ничему ми данас стојимо јер смо културу, а и живот, јер он без ње не постоји, издали негде успут. Издали смо их, а вероватно и продали зарад неких ситница које су ту дан-два и онда оду.

Велике су речи великог председника тако мале земље (по броју становника). Овај човек је у свом говору био захвалан небу, земљи, камену и мрамору! С обзиром на то да су нама, поред тог ничега, остали само то небо, земља, камен и мрамор, зашто нисмо захвални бар њима? Усудићу се да одговорим – зато што то не доноси новац! Тако размишља просечни Србин недотакнут културом и животом.

Да је то неким случајем био неки други председник било које земље, сигуран сам да би био захвалан долару. Први пут сам осетио да из неког политичара и можда уопште неког човека проговара сам живот. Та захвалност коју је он исказао, мене је померила с места и натерала да се дубоко замислим над свим што се нама дешава.

После тог усхићења које сам на почетку осећао, уследио је бол. Бол због тога што један човек издалека дође у Србију и Републику Српску и својим речима и поступцима покаже да ове земље воли више него 80 посто Срба који ту живе и којима ништа у домовини не одговара. Замислите се сви ви који нисте у љубави са својом земљом и који не долазите на дешавања попут овог у Андрићграду. Замислите се јер један човек и то не било који и било какав, него савремена икона „чојства и јунаштва“, нађе за сходно да превали толики пут како би отворио сајам књиге, а људи на неколико километара, па и метара одатле нису хтели да дођу. Ваљда су се уплашили да се не описмене против своје воље.

Зашто спомињем Мухику заједно са животом и књигом, односно културом, чији је носилац управо књига? Због тога што нема живота без културе и културе без живота! Пошто ми одавно не ценимо културу, значи да не ценимо ни свој живот, а чим не ценимо живот, шта онда радимо?

Мени и даље, док ово куцам, у глави одзвања реченица „Хвала животу!“ и тера ме да се у исто време смејем и плачем. Смејем се јер је количина лепоте и мудрости сабрана у тој реченици, у том повику, бескрајна. Плачем из разлога што знам да велики део мог народа никада неће схватити значај и величину ове реченице и то, што је најгоре, не својом кривицом.