Мухарем Баздуљ
Пут за Катманду
У много чему Црна Гора служи као макета на којој се испробавају политички модели за остатак истока јужнословенског Балкана
Вест из Подгорице од пре десетак дана проширила се регионалним медијима брзо попут шумског пожара те је, како се то каже на бизарном новоговору дигиталне епохе, постала вирална. Вест је изворно гласила овако: „Црногорски ’Телеком’ се придружио хуманитарној акцији чланица ’Дојче Телеком’ групе, у пружању помоћи становништву Непала, које је недавно погођено катастрофалним земљотресом. ’Телеком’ неће наплатити позиве из фиксне мреже као и позиве и СМС из мобилне мреже из Црне Горе ка Непалу.“
Вест је дочекана са подсмехом те је убрзо на стотине пута пародирана, мање или више духовито. Локални медији с правом истичу како „Црна Гора и Непал скоро да немају ништа заједничко” па у овом потезу препознају врхунски корпоративни цинизам. Неки коментатори су целу ствар упоредили са чувеном историјском бизарношћу од пре сто десет година кад је у време рата између царске Русије и Јапана и малена Црна Гора објавила рат Јапану. И мада на први поглед неких сличности и има, ова је ситуација суштински различита. Књаз Никола је ономад суверено донео одлуку да формално објави рат једној земљи желећи симболички да пружи подршку великом савезнику и покровитељу. Код црногорског „Телекома”, међутим, нема никакве суверене одлуке. Реч је о компанији која је део „Дојче Телеком” групе. Просто речено, већински власник црногорског „Телекома” јесте мађарски „Телеком”, а већински власник мађарског „Телекома” је „Дојче Телеком”. Ствар је, дакле, јасна: у Берлину је донета одлука, а локалне компаније без поговора спроводе одлуку. У неким анализама ова акција је проглашена за антирекламу. Тачније би, међутим, било рећи да за овдашње телекоме нема лошег публицитета. Тешко да је могуће и замислити да ће се због ове ситуације неки корисник одлучити да пребаци број у другу (конкурентску) мрежу.
И макар „Црна Гора и Непал скоро да немају ништа заједничко”, свима који су одрасли на југословенској култури одмах ће пасти на памет једна југословенско-непалска асоцијативна веза. Мислим, наравно, на песму Бранимира Џонија Штулића „Пут за Катманду“ са албума „Филигрански плочници“. Овако је ономад певао Џони: „Усрана шминка дефилира/ Нашим путем за Катманду/ Развит ћемо тамна једра на вјетру/ Као некад/ Проклета могућност избора/ Мора да постоји/ Идемо за Катманду.”
Фраза „проклета могућност избора” давно је надрасла песму у којој се појављује па је користе и они који Штулића никада нису слушали. У контексту катастрофе у Непалу и помињане хуманитарне акције, руководство црногорског „Телекома” ту могућност избора заправо није имало. Избора имаш једино кад си слободан, кад си сам свој газда, кад си, како се то каже, суверен.
Имају зато смисла оне тезе према којима у Србији „проклета могућност избора” може да постоји једино док још постоје какви-такви остаци остатака суверености. Један од тих последњих остатака јесте и већинско државно власништво над „Телекомом Србије”. За оне који још имају дилема о томе да ли је Александар Вучић дефинитивно „преумио“ и српски државни курс неповратно пребацио на западни колосек, продаја „Телекома Србије” „Дојче Телекому” требало би да буде финална и непорецива потврда да јесте.
Сав привид политичког живота, сви медијски такозвани скандали, константна ерупција бесмисла по друштвеним мрежама, сва „усрана шминка што дефилира“, све то служи прикривању истине да „проклете могућности избора“ ускоро више неће бити. Интензитет хистерије каква се ствара око темељно небитних тема у том смислу подједнако одговара и Александру Вучићу и његовој разуђеној опозицији. Уосталом, овој власти оваква опозиција пристаје као руци рукавица. Скоро да је невероватно с коликом спремношћу, с каквом страшћу и с каквом слашћу широки антивучићевски фронт гута сваки мамац који му се баци помажући заправо властима да остваре своје главне циљеве. Тако то бива кад је привид сопствене важности важнији од општег добра.
У много чему Црна Гора служи као макета на којој се испробавају политички модели за остатак истока јужнословенског Балкана. Модел јаког лидера против кога стоји готово целокупна елита, но кога опозиција политички не може да обори, лидера који нам завршава битне ствари, а заузврат му пуштамо да на домаћем терену задовољава своје ауторитарне хирове, уз покоји хињени приговор, опробан је и доказан с Милом Ђукановићем у Црној Гори па је прилагођен и за суседна тржишта.
Мало је данас на Балкану ствари на које се вреди кладити, али једна од њих је засигурно и хипотеза да ће се број овдашњих чланица „Дојче Телеком” групе у догледно време повећати.
Идемо за Катманду.
*Новинар и писац
