Мухарем Баздуљ
Адолф и грађани
Недуго прије почетка пандемије вируса COVID-19, британски историчар Брендан Симс, код нас најпознатији по књизи Најсрамнији тренутак: Британија и уништавање Босне, објавио је нову и опширну биографију Адолфа Хитлера. У уводу књиге, Симс примјећује да је о Хитлеру и Трећем рајху досад написано 120.000 књига и научних чланака, али да је упркос томе Хитлерова слика каква постоји у науци и широј јавности ипак некомплетна.
Симс исписује биографију човјека о коме је већ исписано толико биографских књига, али стављањем акцента на неке аспекте Хитлеровог живота и размишљања о којима је досад мање писано успјева да створи узбудљиво штиво које се повремено чита попут трилера.
ХИТЛЕРОВ АНТИСЕМИТИЗАМ
Могло би се о овој књизи писати из јако пуно перспектива, али мени су из неког разлога нарочиту пажњу привукли цитати из појединих Хитлерових говора и јавних наступа гдје се јасно виде патолошке размјере његовог антисемитизма.
На једном састанку са Гебелсом и Розенбергом, рецимо, Хитлер је говорио овако: „Јеврејски геополитички дискурс националистички је мит у опреци са стварношћу и због те опреке није могуће конституисати јасан и трајан геополитички поредак космополитске оријентације“.
Објашњавајући на састанку са кључним људима НСДАП-а зашто је важно да се неке књиге повуку из библиотека и униште, истицао је „канибалске стихове јеврејских пјесника“.
На партијском митингу у Нирнбергу 1937. Хитлер грми: „Тај канцер, тај меланом на ткиву херојске њемачке земље нешто или неко храни. И да, то су либерали, који попут угљених хидрата поје и доје рак јеврејског фашизма“.
Након абдикације краља Едварда VIII, за коју је био увјерен да је резулатат јеврејских сплеткарења, у једном интервјуу Хитлер појашњава: „Уколико се ови трендови наставе врло скоро ћемо имати ситуацију у којој ће јеврејски национализам моћи битно значајније утјецати на ове просторе, него до сада.“
Напосљетку, приликом једне Мусолинијеве посјете Берлину, Хитлер му каже: „Национализми имају своје циклусе. Осим јеврејског. Он је трајан.“
МАЛА РОКАДА
Читалац се можда већ пита – шта је овом Баздуљу? Оно, јест му ова колумна на Преокрету, еклектична, али шта је сада нашао да пише приказ књиге, уз то још код нас и непреведене. Добро, признајем, цијела ова прича је мали трик. Књига заиста постоји и све оно што сам написао о њој стоји, али наведени цитати нису заиста Хитлерови. Они су ту зарад експеримента. Сви су они заправо преузети из јавних иступа истакнутих регионалних интелектуалаца и умјетника, уз врло малу „рокаду“. Наиме, тамо гдје је стајао придјев „српски“, ја сам стављао ријеч „јеврејски“.
Изворне цитате потписују Нерзук Ћурак, Миле Стојић, Драган Бурсаћ, Драган Марковина и Милорад Поповић. Ништа у њима, понављам, није мијењано осим што је придјев „српски“ замијењен придјевом „јеврејски“.
Ако су читаоцу у измијењеној варијанти били грозни и одбојни, требало да би да се преиспита ако му у оригиналној варијанте звуче мање грозно и одбојно. Људи који су ове реченице написали или изговорили нису на гласу као националисти, него баш напротив. То је заправо у цијелој причи најстрашније. Та врста антисрпског сентимента је толико неосвијешћена, да људи у томе више не препознају нешто проблематично.
Замислите да неко крене да пише о „канибалским стиховима бошњашких (или хрватских) пјесника“, да неко каже како сви национализми имају своје циклусе, а само албански је трајан, или да неко било који народ назове канцером на тијелу неке јуначке земље. Тешко је то и замислити. Добрица Ћосић је с разлогом био изложен критикама кад је о Албанцима писао као о „социјалном, политичком и моралном талогу трибалног варварског Балкана“. Имам осјећај да неко напише такву реченицу о Србима да би добио само аплаузе.
САБОР СРБА НЕГРАЂАНА
Чак су и наведени цитати малтене пронађени по методи случајног узорка. Велехваљени говор Немање Батричевића на митингу Ђукановићевих присталица има у себи и ове реченице: „Да пошаљемо поруку нашој браћи Бошњацима, Муслиманима, Албанцима и Хрватима, који већ данима стријепе у својим домовима – ви нијесте сами. Заједно с вама стријепе и Црногорци и грађански оријентисани Срби.“
Практично свим бројнијим етничким групама у Црној Гори овдје се у цјелини даје право постојања, уз један изузетак. Ту су скупа (сви) Бошњаци, Муслимани, Албанци, Хрвати и Црногорци, а мјеста, ето, има и за Србе, али само ако су „грађански оријентисани“. Легитимно је, дакле, бити Бошњак, Муслиман, Албанац, Хрват и Црногорац и не бити „грађански оријентисан“, али је бити Србин легитимно само ако си „грађански оријентисан“.
То долази из исте оне матрице која је учинила да цијели низ „регионалних миротвораца и космополита“ кад желе да покажу како су широки обавезно јавности ставе до знања да није све у Србији и са српским народом језиво, грозно и мрачно јер, ето, постоје Соња Бисерко и Жарко Кораћ.
Нико не спори улогу српског национализма и Милошевићеве политике у распаду Југославије и ратовима који су га пратили. Мало је феномена у новијој историји који су опширније обрађени у научној литератури и медијским приказима. Милошевић је умро у затвору, Караџић и Младић су осуђени за (између осталог) геноцид, са казном доживотне робије, десетине и стотине починилица ратних злочина над несрпским становништвом осуђени су на цијелом низу судова, између осталог и на судовима у Републици Србији.
Ипак, скоро пуних четврт вијека од потписивања Дејтонског споразума, такозвани интелектуални крем региона није у стању да искорачи из пакла интелектуалне и моралне лијености илустроване понављањем флоскула и предрасуда. Ако би у будућности код коришћења придјева „српски“ барем размислили како би им реченице звучале да је умјесто њега придјев који се односи на неки други народ, можда би им и мишљење те закључци бивали мало тачнији и прецизнији.
