Мухарем Баздуљ
Корак напред, натраг два
На почетку двадесет и првог века јужнословенски народи су се нашли на истом месту на ком су били и на почетку деветнаестог.
У једном од кључних дијалога целокупног Андрићевог опуса, два школска друга: Тома Галус и Фехим Бахтијаревић, једне летње вечери 1913. године, у Вишеграду, крај ћуприје, расправљају о властитој будућности и будућности своје земље и свог народа. Дивећи се величанственом мосту Галус се диви и његовом градитељу Мехмед-паши Соколовићу и вели како он није ни први ни последњи човек наше крви који се истакао служећи туђе царство и како је на стотине наших државника, војсковођа и уметника служило Цариград, Беч, Рим и Москву, те закључује: „Смисао нашег народног уједињења у једну велику и моћну, модерну националну државу и јесте у томе што ће тада наше снаге остајати у земљи и развијати се ту и давати свој допринос општој култури под нашим именом, а не из туђинских центара.” Бахтијаревић је помало скептичан према Галусовом заносу па га пита мисли ли он да су ти „центри“ настали случајно и да се могу стварати нови, по жељи, кад ко хоће и где ко хоће?
Добра књижевност је она коју вреди поново читати. Просечан Андрићев читалац од пре пола века, рецимо, био је склон да мисли како је Галус био у праву, док се просечном читаоцу данас скоро нужно чини да је у праву био Бахтијаревић. Фиктивни Галус и његови стварни саборци од Београда су били створили нови „центар“ важан током највећег дела двадесетог века у глобалним оквирима, „центар“ који је самим тим важном чинио и сопствену периферију.
То што је током 2014. цео свет обележавао стоту годишњицу Сарајевског атентата утицало је на бројне медије да се баве сличностима између данашњег света и оног из 1914, односно из времена уочи Првог светског рата. Има ту простора за занимљиве аналогије, но као што деца често више личе на баке и деке него на маме и тате, тако није без врага ни покушај да се данашњи свет упореди са оним од пре равно две стотине година.
Година 1815. била је година коначног Наполеоновог пада, година завршетка Бечког конгреса, година Другог париског мира, година успостављања стратешке равнотеже европских (хришћанских) великих сила коју ће да уруши тек Велики рат. Други париски мир подразумевао је и стварање алијансе између Велике Британије, Аустрије, Пруске и Русије, а у сврху очувања мира у Европи. Јужнословенски Балкан подељен између Аустрије и Турске у то време је само „монета за поткусуривање“.
Данас кад су Срби масовно окренути ка Москви и уздају се у Путина, Бошњаци насред Башчаршије прослављају Ердоганове изборне тријумфе, а хрватски политички лидери уочи избора хрле ка Ангели Меркел као кључној особи од које траже подршку, регионална политичка ситуација не подсећа толико на време с почетка двадесетог века кад су озбиљнији и далековиднији појединци генерално усвојили југословенску антиколонијалну парадигму него баш на почетак деветнаестог века кад је овдашњи народ савршен материјал за злоупотребу из варијанте „завади па владај“.
Други париски мир потписан је 20. новембра 1815, што ће рећи пре тачно два века. У новембру 2015. Париз је поново у центру светске пажње, а контекст из којег често долазе терористи и њихови инспиратори јесте простор бившег Османског царства. Као и пре две стотине година, Балкан је само маргина процеса који одређују светску политику. Ипак, управо та позиција маргине била је оквир из којег ће Матија Бан први пут у историји да употреби реч „Југославија“. Биће потребно отприлике стотину година да та реч из фантазије пређе у стварност.
Историја јужнословенских народа у последњих две стотине година развијала се, дакле, у складу са стихом „корак напред, натраг два“. У деветнаестом веку се направио један корак напред, али се зато двадесети век завршио с два корака унатраг. Тако смо се на почетку двадесет и првог века нашли на истом месту на ком смо били и на почетку деветнаестог.
Краткорочно и средњорочно мало тога суштинског овде зависи од локалне политике и политичара. Није баш као на почетку најславнијег Бекетовог комада, није баш да се „ништа не може учинити“, али није ни пуно друкчије. То, међутим, није разлог за очај и резигнацију. Боља будућност је могућа. Наша будућност данас зависи заправо највише од тога постоје ли још увек на Балкану мали градови у којима постоје школски другови који се зову Тома и Фехим (или слично) и који са довољно младалачке снаге и ината, а без комплекса, летаргије, цинизма и провинцијалне скепсе, расправљају о властитој будућности и будућности своје земље и свог народа.
