Милош Ковић
Мртвачки покров ћутања
Милош Ковић (Извор: Искра)
Почело је укидање српског школства и здравства — последњих институција Републике Србије на Косову и Метохији. Први је на удару Универзитет у Приштини, са привременим боравком у Косовској Митровици (УПКМ). У централној Србији, обузетој борбом за владавину права, за независност институција, за праведније друштво и академске слободе то, међутим, мало кога занима. Власти у Србији преко свега прелазе без иједне конкретне мере или одговора, што упућује на претпоставку да је и ово прећутна примена договореног.
Универзитет у Приштини са привременим боравком у Косовској Митровици има десет факултета, 103 студијска програма, преко 1.000 запослених и више од 7.000 студената. Члан је Европске асоцијације универзитета, потписник је Magna Charta Universitatum. Познајем неколико колега који ту предају – то су изузетни стручњаци, поузданих знања и јасног академског, моралног става.
Сепаратисти у Приштини, под заштитом НАТО окупатора, донели су „Закон о странцима”, који ступа на снагу 16. марта. Њиме се сви Срби на Косову и Метохији и сви грађани Србије, који немају документе тзв. „Косова”, проглашавају „странцима”. У низу административних препрека, најгора је она која се односи на професоре и студенте УПКМ — уколико и даље буду хтели да предају и студирају у Косовској Митровици мораће да имају радне дозволе, а њих ће моћи да добију само уз потврду академске установе која је препозната у систему „Косова”. Не треба посебно наглашавати да, за разлику од тричаве Европске асоцијације универзитета, Приштина „не препознаје” УПКМ. „Косовске документе” нема око 40% професора и око 50% студената. Велики део професора и студената живи у централној Србији. Најновија вест гласи да су непозната цивилна лица посетила ректорат УПКМ, да би ректору уручила захтев да се Факултет техничких наука исели, или да потпише уговор са албанским Приштинским универзитетом.
Постепено повлачење Србије са Косова и Метохије и режим апартхејда коме су Срби тамо подвргнути, довели су до убрзаног исељавања младих људи са територије јужне српске покрајине. У гетима владају незапосленост и неизвесност. Хуманитарна удружења и црквена помоћ не могу да замене српску државу. Већи пројекти, који би омогућили младима да остану на Косову и Метохији очигледно не занимају званични Београд.
Универзитет је једно од кључних економских и духовних упоришта Косовске Митровице и Срба на Косову и Метохији. Зато ће ово бити тежак ударац. Одлазак младих ће сада добити још масовније размере. Наставак „интеграције” српског школског система довешће до промене курикулума и програма. Прве жртве биће идентитетски предмети и право. Примера ради, треба видети како се о Косову и Метохији пише у главним токовима албанске историографије. Питање признавања диплома УПКМ тек ће да буде отворено…
Косовска Митровица била је безбедан град, све док Александар Вучић и његови сарадници нису распустили српске институције и омогућили албанским ектремистима да несметано прелазе Ибар. Сада су њени грађани, а са њима и студенти и професори, изложени готово свакодневним провокацијама. Девојке и жене вређају на улицама, локали мењају власнике, улице имена, граде се станови за албанске усељенике. Митровицом се шире страх и безнађе. После 25 година борбе и опстанка под окупацијом, људи се питају зашто раније нису напустили Косово и имају ли право да ту задржавају своју децу? Знам много храбрих Косоваца и Метохијаца који ће остати и опстати, упркос свему. На таквим људима почива све што имамо и све што смо до данас успели да сачувамо. Али колико ће их тек сада отићи?
И како се „интегрисати” у неријатељски систем, међу оне који вас гоне, не показујући ни мало спремности на било какав договор? Косовци питају како да своје здравство и школе „интегришу” у „систем” који није пронашао Андрију Томановића, професора Медицинског факултета и начелника Хируршке клинике у Приштини, отетог 1999, нити оне који су га одвели? Или оне који су 1999. у згради Економског факултета у Приштини ексером у главу убили доцента Миленка Лековића, убили још двојицу запослених, после чега су зграду темељно опљачкали и разорили?
Права тема овог текста је, међутим, громогласна тишина која о свему овоме влада у Београду. Да нема појединих професора УПКМ, који позивају новинаре и уреднике и моле их да нешто објаве, ништа се о овом безакоњу и насиљу не би ни чуло, ни знало.
Јасно је зашто то раде режимски медији. Александар Вучић и сарадници, од када су дошли на власт, од потписивања Бриселског споразума, преко усменог прихватања Немачко-француског ултиматума и Охридског анекса, до данас, постепено, корак по корак, методом „кувања жабе”, гасе наше институције на Косову и Метохији, препуштајући наше сународнике, Светиње и територије, албанским шовинистима и њиховим НАТО заштитницима. Сада су на ред дошла последња два српска упоришта — школство и здравство. Њима одговара да се о томе не говори. Историја ће показати зашто су издали Косово.
Не изненађују ни (тобоже) опозициони медији. Они, једноставно, у свему следе политику НАТО држава које су нас напале и окупирале, покушавајући да на нашој земљи направе Велику Албанију. Режимски медији последњих дана су објавили пар текстова о УПКМ; опозициони ћуте.
Србија није само дословно (на Косову и Метохији) окупирана. НАТО државе ставиле су под контролу наше медије, просвету, привреду, јавни и политички живот. Србија није суверена земља.
Оно што заиста растужује, јесте ћутање српских универзитета. Од почетка студентских протеста у Србији, издаја Косова и опасност од распарчавања државе помињу се тек као узгредне теме, готово фусноте. На овогодишњем Светосавском протесту студената и професора у Београду говорило се о незахвалном положају Јелене Клеут, критикована је Српска православна црква, али се није се чула ни једна једина реч о опасности у коју је доведен Универзитет у Косовској Митровици. Професори у хиљадама потписују петиције подршке Јелени Клеут; у знак солидарности са њом, пленуми су тада објавили да ће на недељу дана да блокирају наставу… Када су ме студенти питали за мишљење, рекао сам им да мислим да им неко очигледно намеће теме, како би се пажња наше јавности плански и циљано скретала са Косова и Метохије.
На ниске смо гране спали. Мртвачки покров ћутања прекрио је Србију…
