Мрамор, камен и жељезо
У скоро две деценије колико је прошло од потписивања Дејтонског мировног споразума, тешко да је око иједног питања у Босни и Херцеговини постојао толики консензус између политичких елита сва три конститутивна народа и оба ентитета попут оног који се последњих месеци створио око питања Суторине. Подсетимо, после Карловачког мира (1699. године), Дубровачка република захтева да се њена територија не граничи са венецијанским поседима, односно, са Млетачком републиком, те Османском царству, као својеврсну тампон зону, уступа два дела Јадранске обале, један северно, а други јужно од самог Дубровника: Неум и Суторину. Кад је 1878. године, по одлуци Берлинског конгреса, Аустроугарска најпре окупирала, а после тридесет година и анектирала Босну и Херцеговину, преузела је и Неум и Суторину као делове босанскохерцеговачке територије. Одлукама ЗАВНОБИХ-а и АВНОЈ-а, границе СР БиХ биле су идентичне границама из времена Берлинског конгреса.
Некад после ослобођења, међутим, у првим месецима и годинама социјалистичке Југославије, Блажо Јовановић је, по легенди, „превеслао” наивног Ђуру Пуцара и добио комад јадранске обале одричући се заузврат три заселка у некаквој зеленгорској вукојебини. Пуцар је, по свој прилици, више и страственије веровао у слогане и вредности тог времена. У мају 1945, наиме, Јосип Броз Тито је одржао онај свој чувени говор где је истицао да Ријека није само хрватска него је југословенска, да Трст није само словеначки него је југословенски, нагласивши како „не сме бити питања хоће ли ово или оно село припасти овој или оној федералној јединици, јер оно припада читавој Југославији”. У поређењу које је тих година било често понављано, потенцирано је како границе између република нису ту да би раздвајале него да би спајале, односно, да су оне налик на линије (жилице) на мермеру које тај камен заправо чине чвршћим.
Кад се испоставило да „мрамор, камен и жељезо” ипак могу бити сломљени, границе између република су изједначене са државним те су проглашене недодирљивим. Ипак, и четврт века након што се распала СФРЈ, чини се да и не постоји некадашња међурепубличка граница која није проблематична. Сукоб око Пиранског залива између Хрватске и Словеније, Хрватску је засигурно коштао бржег приступа Европској унији. Без овог спора, Хрватска би у ЕУ ушла вероватно неколико година раније. Спор још увек није решен него је препуштен међународној арбитражи. Са Босном и Херцеговином, Хрватска се спори на простору Костајнице где је дилема да ли граница иде уз речицу Унчицу или средином тока Уне односно да ли оток на Уни са старим градом Зринских припада БиХ (и Републици Српској) или Хрватској. Ту је и питање врха полуотока Клек те оточића Велик и Мали Шкој код Неума. Хрватска и Србија пак имају проблем Шаренградске аде на Дунаву. И тако даље, и тако даље.
Доскоро је изгледало да су Црна Гора и Босна и Херцеговина изузетак пошто није било говора око било каквих територијалних несугласица. Онда је актуелизован случај Суторине. Испрва су у идеји повратка Суторине Босни и Херцеговини најгласнији били поједини бошњачки политички, интелектуални и академски кругови. Подршка је затим дошла од владике Григорија. Пошто се Суторина „наслања” на општину Требиње која припада Републици Српској, ускоро је и Милорад Додик изјавио како би се радовао да територија овог ентитета „додирне море”. И председник Српске демократске странке Младен Босић имао је неколико иступа на трагу идеје да се Суторина врати БиХ. Лидери хрватских странака нису се изјашњавали, но, ако је судити по текстовима са неких популарних портала са седиштем у западној Херцеговини, и међу БХ Хрватима се са симпатијом гледа на могућност да Неум у будућности не буде једини излаз Босне и Херцеговине на море.
Црна Гора је целу ствар дочекала са неуобичајеном нервозом, па је чак пролонгиран и долазак новог црногорског амбасадора у Сарајево. Нејасни су разлози за нервозу, јер је објективно готово немогуће да дође до корекције граница без сагласности обе стране, а Црна Гора се, наравно, неће сагласити. Прича је, међутим, барем поучна. Они који су у време стварања социјалистичке Југославије веровали да су републичке границе тек жилице на мермеру испали су наивни. У том смислу, зар ико може поверовати да ће европска перспектива границе заувек учинити неважним? Зар и они који су сведочили распаду СФРЈ могу заиста да верују да је ЕУ вечна као „мрамор, камен и жељезо”?
