Милан Ружић

Молитва и опомена

23.09.2015.

Чујеш ли нас витеже Лазаре

Поносе српски?

Одзвања ли ова молитва

И горе као овде код нас кад

На небеса вичемо?

Има ли те међу мртвима Лазаре

Или си и тај свет тебе недостојан

Напустио и отишао даље?

Можемо ли, витеже наш,

Причати својим наследницима

О теби и твојему јунаштву

Или ми данашњи нисмо

Томе дорасли и заслужили

Да испирамо своја уста

Твојим именом и крвљу твојом?

Да ли је, витеже, тебе данашњи

Српски народ издао?

Да ниси због тога пророчки

Пошавши у бој натакнуо

Шлем са роговима

Па их сам себи набио

Да ти их не натурају

Твоји данашњи потомци

И браћа српска?

Има ли витеже горе некога

Ко је, док је доле био,

Заслужио да се испне

Или си само ти на небу

Сам са својим Обилићем

И Богом па гледате доле на нас

Крстећи се и молећи се

За наше душе?

Обилић је витез,

Па ти буди кнез

Да те ништа не унижавамо

И прекрштавамо ти звање

Које си сам заслужио.

Да знаш само кнеже пресветли

Да од тебе и твојег времена

Ништа нисмо напредовали,

Али смо зато назадовали.

Назадовали смо тако силовито

Да уопште и не знамо

Има ли даље пошто се

Сви претварају да не осећају

Мемлу и хладан зид

На леђима којима су га додирнули.

Схваташ ли, кнеже, да ми нисмо

То за шта си се ти борио?

Знаш ли да ми нисмо онај исти

Народ који си ти бранио

И на крају платио својом главом?

Да ли ти је пресветли кнеже

Јасно да ми веће победе

Од косовског пораза немамо?

И дан данас трпимо тај пораз,

И то у новом светлу и времену,

Али то време не осветљава

Она светлост твоје главе

И главе Светога Саве,

Нити било које праве.

Твој век кнеже,

Царе наш пресветли,

Било је време Србије и српства,

А ово данас…

Пашчад се помамила

Па лају, реже и кољу около

дижући ногу

Поред цркава и кућа.

Не можемо да те лажемо

Пресветли царе,

Има доста и оних правих,

Али ти њих видиш јер они

Светле исто онако како си ти

Светлео и као што данас светлиш

Само те ми од црних облака

И још црње земље не видимо јасно.

А кад си цар, па још светлиш,

Онда си пресветли.

Титула цара те унизи господару,

Па нам опрости што те тако називасмо.

Људи смо па нам грешке неће побећи,

Већ нас чекају на првој речи

Да језик склизне и посече се

На ономе што је изрекао и ми

Смо већ тад грешни.

Грешни пресветли јер смо људи.

Нисмо ми ни Југовићи,

Ни Обилић, ни Мусићи,

Али смо зато Бранковићи.

Сви смо до једног Вукови,

Али они што завијају

И храбри смо само у чопорима.

Вуци смо са олињалим

Крзном и њушком лисице,

Превејани, покварени,

Самотни, прождрљиви и слепи.

Шта ми то теби причамо пресветли

Кад нас ти знаш боље него

Што ми мислимо да знамо сами себе.

Храброст, пресветли, храброст

Нам највише недостаје.

Сад нас газе и мањи и већи,

И бољи и лошији,

Луђи и паметнији,

Браћа и душмани,

Силе и несиле,

Часни и нечасни,

Сви нас газе и свађају,

А не знају да си ти пресветли

Мирне главе и чврсте вере

Пошао на румелијске и анадолијске

Тигрове и лавове

И то са оном војском

Која је према њима исто

Оно што смо ми данас према

Теби – ништа.

Накотили су се пресветли

Којекакви Бајазити,

Па даве своју браћу свиленим гајтаном,

А браћа смо им сви.

Како прођемо кроз трску

Или какву високу траву

Скривајући се од себе и других,

Па ветар заљуља стабљике и

Влатима биљке нам помилује врат,

Ми скачемо све мислећи да је гајтан.

Ето толико смо господару мирни

И спокојни и у слози.

Не знам да ли си се ти за ово борио

Господару?

Ако јеси онда си успео,

А ако ниси онда ти ништа нећемо даље

Ни причати, пошто смо и сами

Сигурни да ово није плод и циљ

Твоје борбе.

Где си уснуо господару

Кад те твој пород не може пробудити?

Можда нећеш да нам се јавиш?

А ко те и може кривити ако је то истина.

Ни сами себи се не јављамо с јутра

Када треба да захвалимо Господу

Што смо се уопште и пробудили.

Разбили смо огледала да не гледамо

У шта смо се претворили

И шта од нас чини пун месец

И сребро са твога оклопа господару.

То сребро и злато су нас бранили,

А сада нас помамљују сјајем,

Постиђују нас тобом

И убијају нас кад год нас додирну.

Сећамо се ми тебе Лазаре,

Сећамо се и Раванице,

Поменемо те у себи на

Твоју суботу да нас ко не чује,

Молимо ти се и вичемо

Према небесима још јаче,

Стављамо те на заставе и грбове,

Идемо ти у Крушевац

И гледамо рушевине града,

Сећамо се косовских јунака,

Миришемо божуре без мириса,

Мада и пуштамо да те други

Понижавају и развлаче,

Кидају ти крстове са цркава,

Преоравају путеве и пљују по земљи,

Арлаучу и лове оне који су ту

Од пре ко зна колико векова.

И што је најболније кнеже,

Витеже, царе пресветли

И господаре наш земаљски

И небески чувару,

Обезглављениче у земљу утиснути,

Али неокаљани,

Реке и даље теку састајући се

И растајући на истим оним местима,

Ветрови дувају по ливадама и планинама

Које и ти памтиш,

Сунце греје људе који од тебе потекоше,

Ђаво не даје мира ни нама,

Као што није ни онда вама,

Цркве и даље стоје и звона

Избијају као и тад,

Ратови се и даље воде

Па вриште људи у невољи

И скиче деца у радости,

Светле и данас главе

Живих и мртвих,

И даље сребро и злато

Имају цену,

Опет се кује новац,

Али нема племенитости,

Храбрости, духовности,

Мудрости, духа,

Памети,

А полако нестаје

И Србије Лазаре,

Исте те саткане од свега

Онога што смо ти поменули.

И нема тебе Лазаре,

Да нам опет свима откупиш

Земљу главом.

Па и да си петоглав Лазаре,

Мало би било,

А и да смо сви ми

Срби Лазаре,

Уместо рањено птичје крило,

Где бисмо данас били

И шта би се овде снило,

Бога питај Лазаре,

Питај Га и замоли

Да роду твоме опрости

Што му пород твој не опрашта

Што те је од нас узео.