Мирослав Лазански

Мокри ветар са Темзе

24.01.2016.

„Осећам како ми у лице дува веома хладан ветар са Истока”, наводно је рекао господин Мики Ракић, секретар Савета за националну безбедност и председник државног Бироа за координацију обавештајно-безбедносних служби Србије, Николају Патрушеву, секретару Савета за националну безбедност Русије, бившем шефу ФСБ-а и главном Путиновом човеку за обавештајне послове. Мики Ракић је у време владавине Бориса Тадића био на челу тима којем је поверена потрага за генералом Ратком Младићем, наводно је у том својству тајно боравио у Хагу 2008. године путујући заобилазним путем да би га „холандски безбедњаци довели до надлежних директно из подземне гараже”.

Када се о свему информисао у Хагу, код господина Ракића се родила сумња „како само ФСБ има такву софистицираност за дубоки продор у Хашки трибунал”. Зато је господин Ракић 2010. године одлучио да се директно супротстави Русима. На међународној конференцији у Москви, господин Ракић је задржао у разговору Николаја Патрушева баш у вези са питањем скривања генерала Младића. Онако га је господин Ракић притерао уза зид ултимативно тражећи да Москва прекине са подршком онима који крију генерала Младића. Сироти Патрушев није имао куда да побегне и избегне ултиматум, признао је да је заштита Младића одобрена са вишег нивоа, па је и обећао господину Ракићу да ће код својих шефова, наравно мислећи на Владимира Путина, видети шта може да се уради по том питању. Ракић против Путина…

Шта год да је разговарано, или урађено, имало је ефекта, руска подршка мрежи заштите генерала Младића је ослабила. Јер, Ракић је испословао преко Патрушева да Путин попусти и пусти Младића низ воду. Тако пише и тако тврди британски новинар Џулијан Борџер, спољнополитички уредник „Гардијана” и добитник Пулицерове награде у књизи која се бави хватањем балканских ратних злочинаца под насловом „Суђење касапима”, а која је објављена ове недеље. Да ли је садржај књиге веродостојан и зашто се појавила баш сада?

За свакога ко се барем мало разуме у обавештајне послове и шпијунске игре на међународном плану, књига Џулијана Борџера је прилично разочаравајућа. То је ниво Агате Кристи, али чим је реч о британском аутору балканска публика, па и неки медији, аутоматски падају ничице и склони су да у све поверују. Јер, Србин је био први Џејмс Бонд, а и Тито је радио за НКВД. Или за Черчила? Или и за једне и за друге?

Нико из било које обавештајне службе, обавештајне заједнице било које државе у свету не може ултимативно да тражи од Руса, или Американаца, било какве услуге те врсте. Једноставно, тако се не разговара са шефовима обавештајних служби Русије, или Америке. То је напросто незамисливо, а свака сарадња обавештајне службе било које мале, или средње велике државе са обавештајном заједницом или Русије или САД, заправо је једносмерна. Искључиво служи обавештајним службама две велике суперсиле да скенирају особе погодне за сарадњу. Или, да будем директнији, за издају државних и националних интереса. Догађаји на простору бивше СФРЈ то директно и потврђују. Прави партнерски однос обавештајна заједница САД има само са обавештајним и контраобавештајним службама Велике Британије, Канаде, Аустралије и Новог Зеланда. Руси ни са ким.

Дакле, сада је немогуће утврдити је ли господин Мики Ракић, који је нажалост у међувремену преминуо, све то заиста изјавио аутору књиге, или је то уредник „Гардијана” мало књишки накитио. Је ли то Ракић рекао писцу, или је то овај измислио, тек то се тако сигурно није догађало. Рус, на таквој позицији, у старту би одбио ултимативни тон усред Москве. Осим тога ту је и несразмер професионалних биографија, Патрушев је генерал обавештајац, господин Ракић без икаквог искуства на тим пословима. И сада ће Рус дозволити да му гост из Србије држи лекцију?

Део приче о тајном и заобилазном путовању Ракића у Хаг, па онда директно из подземне гараже на састанак са службеницима трибунала, достојан је романа о „Лун, краљ поноћи”. Скоро сваки сеоски мотел у Србији има директни улаз из гараже у собе. За дискретне љубавнике. Уверење „да је ФСБ дубоко ушао у Хашки трибунал”? Шта ћемо са онима који су га основали, који га плаћају и који диригују судијама и тужилаштву? Они нису ушли, они су тамо од почетка.

Књига Џулијана Борџера појавила се усред појачане кампање сатанизације Владимира Путина, усред нове фазе британско-руског обавештајног рата. Искоришћени су и живи генерал Ратко Младић којем се суди, и покојни Мики Ракић. Мокри ветар са Темзе…

Пре седам година један јужнокорејски дипломата позвао ме је на ручак. Тврдио је да се генерал Младић скрива у Северној Кореји, у једној супертајној војној бази поред Пјонгјанга. То је јужнокорејској обавештајној служби открио пребег из Северне Кореје, припадник севернокорејске војне обавештајне службе. Дипломата из Сеула је био заинтересован да „Политика” то објави. Рекао сам му да ћемо то објавити на првој страни, ако он стане иза те вести са пуним именом и презименом. Наравно, није пристао.

А генерала Младића није открила никаква специјална операција ни систематско праћење његове „мреже”. Нити некакав посебан рад наших безбедносних служби. „Пао” је сасвим случајно . Мало село, свако вири у туђе двориште…