Милан Ружић

Моји хероји

15.03.2018.

Много времена проводимо у причама о независној држави Косово која не постоји и којој ми Срби не бисмо смели да дозволимо да постане то што лажу да је. Мене брине нешто друго… У питању је независност државе Србије!

Не знам која то независна држава мора за сваки свој потез да пита ЕУ, ММФ, САД, ГБ и остала акронимска величанства која смо самима себи доделили као владаре ове наше земље. Шта је остало наше од свих актуелних питања, а да можемо сами да их решимо?

Толико смо независни да пред сваку важнију одлуку дође неко са стране да нам каже како он мисли да нешто треба да се чини, па онда нас убеди да нама оставља да ми одлучимо, али уколико не одлучимо како тај мисли да треба, онда ћемо бити подвргнути убеђивању чије се методе крећу од санкција до бомбардовања!

Што се мене тиче, бирам опцију због које ће ме сматрати заосталим! Бирам да верујем у митове свог народа, јер без њих, овог народа не би ни било! Изабрао сам да припадам оној Србији коју ја сматрам независном!

У мојој Србији држава је на првом месту! У мојој Србији, неко са стране може да ми да савет, али нема право да ми наређује шта да радим! Престоница моје државе није Београд, него Хиландар! Најзначајнији градови Србије о којој причам су Милешева, Грачаница, Сопоћани, Пећка патријаршија, Студеница и Жича! Они које ја бирам на изборима је коалиција Његош-Андрић-Црњански! Моји хероји су сви они који иза себе имају дело, а не недела или, како то најчешће бива, ништа! Музика којом мој народ представља себе пред другима је она коју нисмо нашли у азијским контејнерима! Народ којем ја припадам је неустрашив, победнички, независан, паметан, образован, племенит и верујући! Мој Јерусалим је Косово! Дипломе у мојој земљи су стечене, а не купљене! Моје победе су победе Србије, а не моје личне! Оно у шта ја верујем нису обећања дежурних лажова који непозвани долазе у моју државу, већ Господ! Уније у које бих ја хтео да уђем нису оне у којима ћу служити за подсмех, већ оне у којима ћу имати право гласа, јер сам из једне такве земље о којој пишем! У мојој Србији мајке служе да се воле, а не да буду стављене у псовке! Очеви моје Србије своју децу бране, не правдају сва њихове грешке и не запошљавају их преко везе! Ова земља о којој пишем је она коју води народ! Србија о којој ја причам је она коју ових дана оспоравају ови нови квазиисторичари и док год је оспоравају, знаћу да вреди! Земља којој ја припадам никада неће признати Задругу, Парове и Фарму као врхунац културе, а епску народну поезију као врхунац заосталости! Србија о којој сам се дрзнуо да причам је Србија која се неће стидети пред својим потомцима и неће имати због чега да се правда! Говорим о земљи у којој је реч скупа! Бирам да будем потомак народа који је патио, који је угњетаван, али који никада своју главу није спустио пред туђом чизмом! Земља коју ја волим, којој верујем и која је независна јесте та и таква моја Србија!

У овој данашњој Србији, могу само да верујем онима који мисле као ја, и не само да им верујем, већ и да их називам својом браћом. Није ме брига што ћу, после овога, важити за заосталог, задртог, оваквог и онаквог, јер по данашњим стандардима најгоре би било да вас прогласе паметним и да се са вама слажу они који Србију у коју ја верујем већ одавно разапињу на крсту, вероватно америчке израде!

Да се разумемо – Косово није независна држава, већ неодвојиви део Србије! А Србија?