Милан Ружић

Моја земља, рањавана, клана и стрељана, силована, попаљена, и даље жива

27.12.2015.

Ових дана сам се неколико пута вербално „сударао“ са људима који прате „Искру“, али не схватају шта читају. Ухвате ме за рукав, па крену да говоре о томе како је Србија пропала, како се мора спровести револуција, како је та наша српска историја и култура само једно велико затварање очију и „дело србофила“ како то рече његово непредстављено, по његовом мишљењу интелектуално, височанство. Па онда крену да изручује лавину критика на тему тога што ја волим своју земљу.

Питам човека како може измислити категорију „србофили“ у Србији? Изгледало је као да је налетео на најтеже питање на свету, не размишљајући о томе како је створио најглупљи израз у контексту у којем је говорио. Друго, морам се обратити овим путем свима који тако мисле. Каква бре револуција? Па мало ли је било крви по нашим улицама кроз историју, него сад неки нови интелектуалци (не кажем да неки од њих то и нису) желе да још ударамо сами на себе? За многе, па и за оне који на њу позивају, револуција је само брз на чин да се нешто, можда, промени и то без обзира на последице. Да ли је могуће да су људи заборавили шта се све дешава током револуције? Недовољно ли штетимо себи и у овим условима, већ нам треба још и револуција.

Око његове изјаве да су српска историја и култура једно велико затварање очију, нисам са њим уопште хтео да полемишем. Па зар да са небеса вучем за рукав Немањиће, Његоша, Андрића, кнеза Лазара и многе друге и „довлачим“ их на земљу објашњавајући кроз њих нашу историју некоме ко тога није вредан? Некад просто треба пустити незналицу, или као што би у овом случају „европејци“ рекли: „слободномислећег интелектуалца“, да се удави у свом незнању и, кроз тон којим говори, примећеној мржњи.

Пунио ми је уши некаквим бесмислицама да би на крају дошао до тога да ми постави питање „Шта ти то треба да себе сматраш Србином? Нема ти од тога данас користи“
Драгом менталном бескућнику сам одговорио и то ћу поновити сад у своје име и у име свих који размишљају као и ја:

Поштовани неистомишљеници,

Уз сво поштовање према Вашим ставовима и размишљању, за које мислим да су чист хир и јурење за трендом, морам Вам одговорити на то што кажете да не треба да волим своју земљу и да будем Србин јер од тога данас немам користи.

Ми, који умемо да волимо, поштујемо и који још увек нисмо затурили срце и мозак у сламарицу, ми волимо и поштујемо без икакве користи. Волимо јер знамо како се то ради и поштујемо јер знамо шта то значи. Тачно је, ми плачемо, ми стрепимо, ми се боримо, ми се смејемо, ми имамо стида, ми знамо ко смо и шта смо. Нас нико не плаћа да будемо то што смо. Нас не финансирају да плачемо пред камерама. Нама не пада на памет да мрзимо и хушкамо. Ми смо такви, јер нас је таквима Бог начинио. Не патетизујем, већ говорим онако како ми разум и част налажу. Потражите значење тих двеју речи на Гуглу док их поново не заборавите. На Вашем „српском“ се оне пишу: „reason“ и „honor“. Нама не треба новац, јер нам је довољна награда да смо то што смо. Не морате нам веровати. Нико Вас не тера на то.

Дужан сам Вам и одговор на питање, па ћу прво рећи да ја себе не само да сматрам Србином, већ ја ЈЕСАМ Србин. Ако се то некоме не уклапа у годишњи план улагивања, у имиџ, у пројекте које финансира ЕУ, у интересе који свакако за циљ имају новац или признање било које врсте, у натални картон и хороскоп било кога од Вас, мене to уопште не интересује. За разлику од Вас, ја се свог порекла не стидим. Никада не бих пљунуо на своје родитеље, на своје дедове, на своју историју, на своју заставу, на свој грб, на свог Бога или на било шта своје зарад некакве користи. Не само да не бих попљувао ништа своје, него не бих дозволио ни једној јединој мисли да крене на ту страну. Своје волим, а туђе не желим. Моја земља, која је и Ваша иако Ви то не желите да признате, је рањавана, бешена, дављена, клана и стрељана по ко зна колико пута. Пљачкана је, силована, на колац набијана, порушена, попаљена, али и даље жива. Каква је да је, моја је. Моја ће бити све док постоји бар један камен од ње. И тај камен ће бити мој. И њега ћу волети. Србија ме је родила, Србија ме је одгајила, Србија ме храни, Србија ме чува. Не терајте ме да волим оне који моју земљу рањавају. Не кажем да их мрзим, али кажем да ми нису драги. Мржња није позната хришћанима, али одбојност јесте осећање познато људима ма које вере били. Мој је сваки кутак ове лепе и напаћене земље. Како рекох малочас да ћу причати у своје име и у име оних који су моји истомишљеници, дозволите ми да то испоштујем. Када кажем моје, мислим наше.

Ако икоме од Вас смета то што сам искрен и што сам Србин без очекивања награде за то, могу Вам само рећи да ми Вас је жао. Не желим Вам ништа лоше, јер ми то није у природи. Само ми је жао што сте се изметнули на ту, по мом мишљењу, лошу страну, па Вам свима саветујем да ипак склоните негде слике својих предака док причате то што причате, јер они ипак не заслужују то да чују.

А што се тиче Србије, не морате се склањати. Она је навикла то да слуша и тихо да плаче. Плаче јер и она има душу. Али, не плаче што сте Ви то изговорили, већ због тога што зна да ће Вам опростити, а да Ви њој никада нећете.

Још ћу Вам једном рећи да сам Србин и да волим све што је српско, ако ни због чега другог, а оно бар да Вас додатно изнервирам због тога што Ви немате довољно велико срце ни за кога осим за себе, а камоли за читаву једну земљу.