Мирослав Лазански

Маслине у Валданосу

30.06.2019.

(Мирослав Лазански) Фото: intermagazin.rs

Аме­рич­ки вој­ни­ци се могу ку­па­ти у Вал­да­но­су као ту­ри­сти и уди­са­ти ва­здух ма­сли­ња­ка, али од рат­не лу­ке НА­ТО-а, бра­ћо Цр­но­гор­ци, нема ни­шта

Цр­на Го­ра је на­ја­ви­ла да ће бив­ше вој­но од­ма­ра­ли­ште ЈНА Вал­да­нос крај Ул­ци­ња да­ти Аме­ри­кан­ци­ма и НА­ТО-у за рат­ну лу­ку, од­но­сно вој­ну ба­зу. Не­ка­да су се та­мо од­ма­ра­ли при­пад­ни­ци ЈНА, њи­хо­ве по­ро­ди­це, али и дру­ги ци­ви­ли, јер од­ма­ра­ли­ште је би­ло отво­ре­ног ти­па. Исти­на, мно­го скром­ни­је не­го Ку­па­ри, Ба­шко По­ље или Ду­и­ло­во, све у Хр­ват­ској. Сме­штен у ува­ли Вал­да­нос, ме­ђу 30.000 ста­ба­ла ма­сли­на, са ма­лом до­ли­ном у ко­јој су мон­та­жни бун­га­ло­ви, али и зи­да­ни објек­ти, Вал­да­нос је по­сле рас­па­да СФРЈ јед­но вре­ме фи­гу­ри­рао да бу­де но­ва рат­на лу­ка рат­не мор­на­ри­це СРЈ. Ипак, вој­ни струч­ња­ци су пр­о­це­ни­ли да је то та­да, због це­не, био те­шко из­во­дљив по­ду­хват.

На­и­ме, улаз у ува­лу Вал­да­нос вр­ло је узак, с јед­не стра­не је рт на ко­јем је све­ти­о­ник, на дру­гој, се­вер­ној стра­ни су ли­ти­це, за­пра­во кли­фо­ви. Ка­да је ве­тар ја­чи од че­ти­ри бо­фо­ра, по­себ­но ка­да су на­ле­ти ју­га, бр­о­до­ви на­про­сто по­и­гра­ва­ју у уском за­ли­ву, са мо­гућ­но­шћу да се раз­би­ју о ка­ме­ну оба­лу. Вој­ни врх СРЈ је тих де­ве­де­се­тих го­ди­на за­кљу­чио да је Вал­да­нос ипак не­при­клад­на рат­на лу­ка, иако сам ја упра­во на стра­ни­ца­ма По­ли­ти­ке на­ви­јао да се из­гра­ди лу­ко­бран ду­жи­не 500 ме­та­ра и да се та­ко спре­че уда­ри ве­тра и ви­со­ки та­ла­си у са­мом за­ли­ву.

Та­да­шња пр­о­це­на је би­ла да би пр­о­ду­бљи­ва­ње дна у за­ли­ву и пр­о­ши­ре­ње си­дри­шта – да би на­ши рат­ни бр­о­до­ви ве­ли­чи­не ра­кет­них фре­га­та од 1.700 то­на де­пла­сма­на мо­гли да ма­не­ври­шу у за­ли­ву чи­је оба­ле мо­же да пре­ба­ци и ва­зду­шна пу­шка – у стар­ту ко­шта­ло нај­ма­ње 50 ми­ли­о­на до­ла­ра. Без коп­не­не ин­фра­струк­ту­ре и ло­ги­сти­ке, што све оба­ве­зно иде уз рат­ну лу­ку, а укуп­не тр­о­шко­ве по­ве­ћа­ва нај­ма­ње три пу­та.

Ако би НА­ТО бр­о­до­ви тре­ба­ло да се уси­дре у Вал­да­но­су, он­да би пр­о­ши­ре­ње и пр­о­ду­бљи­ва­ње за­ли­ва мо­ра­ло да бу­де још ра­ди­кал­ни­је, што иза­зи­ва и пи­та­ње за­што је то по­треб­но НА­ТО-у, ако има лу­ке у Ал­ба­ни­ји, од Дра­ча, Ва­ло­не до остр­ва Са­зан. НА­ТО ни­је фор­ми­рао ни­јед­ну стал­ну вој­ну ба­зу, ни по­мор­ску ни ва­зду­хо­плов­ну, у Хр­ват­ској, где је то мо­гао са ре­ла­тив­но ма­лим тр­о­шко­ви­ма, што су на де­се­то­го­ди­шњи­цу ула­ска Хр­ват­ске у вој­ни са­вез са кри­тич­ким освр­ти­ма не­дав­но пр­о­пра­ти­ли хр­ват­ски ме­ди­ји, уз пи­та­ње: „Шта смо до­би­ли ула­ском у НА­ТО?”

За­то ми је ма­ло чуд­но да пред­сед­ник Цр­не Го­ре го­спо­дин Ми­ло Ђу­ка­но­вић јав­но ну­ди Вал­да­нос за ба­зу НА­ТО-а. Че­му та до­дат­на удва­ра­ња Ва­шинг­то­ну, ка­да су вр­ло ма­ле шан­се да Аме­ри­кан­ци при­хва­те ула­га­ње у Вал­да­нос као рат­ну лу­ку НА­ТО-а? И шта би, уоста­лом, НА­ТО до­био са Вал­да­но­сом? Ко­га да кон­тро­ли­ше, ка­да са дру­ге стра­не Ја­дра­на по­сто­је ита­ли­јан­ске рат­не лу­ке? Ми­слим да у Под­го­ри­ци ни­су ни све­сни да ће о цр­но­гор­ским по­мор­ским ам­би­ци­ја­ма на Ја­дра­ну од­лу­чи­ва­ти Рим, а Ита­ли­ја не­ће до­зво­ли­ти ни­ка­кву но­ву рат­ну лу­ку Вал­да­нос. Као што је бло­ки­ра­ла Хр­ват­ској би­ло ка­кве ам­би­ци­је да има под­мор­ни­це. По­што је у НА­ТО-у прин­цип од­лу­чи­ва­ња кон­сен­зус. По­сле рас­па­да СФРЈ у Ри­му су отво­ре­но ре­кли да је „Ја­дран ма­ре но­струм”. Што зна­чи да је мо­гу­ће да ће се аме­рич­ки вој­ни­ци ку­па­ти у Вал­да­но­су као ту­ри­сти, бун­га­ло­ви су са­свим до­бри, и уди­са­ти ва­здух ма­сли­ња­ка, али од рат­не лу­ке НА­ТО-а, бра­ћо Цр­но­гор­ци нема – ни­шта. Не­ма­ју ни Аме­ри па­ре за ба­ца­ње.

За­пра­во, го­ди­на­ма сам ве­ро­вао да су три ства­ри код Цр­но­го­ра­ца прак­тич­но не­про­ме­њи­ве: цр­но­гор­ско чој­ство, ју­на­штво и го­сто­љу­би­вост, љу­бав ко­ју га­је пре­ма Ру­си­ји, и то да су са Ја­па­ном још у рат­ном ста­њу. Ка­да сам за ово тре­ће 1994. у То­ки­ју упи­тао на­чел­ни­ка Ге­не­рал­шта­ба ја­пан­ских од­брам­бе­них сна­га ге­не­ра­ла Те­цуу Ни­ши­мо­тоа, он ме је не­мо по­гле­дао и по­чео да се сме­је.

Да­кле, у то тре­ће са­да не­што ма­ње ве­ру­јем. До­ду­ше, и цр­но­гор­ски исто­ри­ча­ри са­да се до­ста тру­де да не­ги­ра­ју би­ло ка­кву по­ми­сао да је Цр­на Го­ра, као са­ве­зник Ру­си­је, 1904. го­ди­не об­ја­ви­ла рат Ја­па­ну. Ка­жу, би­ло је до­бро­во­ља­ца из Цр­не Го­ре ко­ји су се у том ру­ско-ја­пан­ском ра­ту бо­ри­ли на стра­ни Ру­си­је, по­ми­њу се и по­је­дин­ци, као др Ан­те Гво­зде­но­вић, ко­ји је био у шта­бу ру­ског ге­не­ра­ла Ку­ро­пат­ки­на, па Јо­ван Ли­по­вац, ко­ји је ко­ман­до­вао цр­но­гор­ским од­ре­дом у том ра­ту, па Алек­сан­дар Са­и­чић…

Ру­ски цар је у то вре­ме твр­дио да је „Цр­на Го­ра истин­ски и је­ди­ни при­ја­тељ Ру­си­је”. Љу­бав је би­ла обо­стра­на, Ру­си­ја је фи­нан­сиј­ски по­ма­га­ла Цр­ну Го­ру, об­на­вља­ла шко­ле и цр­кве у Цр­ној Го­ри, сла­ла чак и оде­ћу за двор на Це­ти­њу, сла­ла жи­то за на­род у Цр­ној Го­ри, цр­но­гор­ски краљ је био и пу­ков­ник ру­ске арми­је.

Го­ди­не су пр­о­ла­зи­ле, мно­го је Цр­но­го­ра­ца за­гла­ви­ло на Го­лом ото­ку због Ста­љи­на, пр­о­цен­ту­ал­но мо­жда чак и нај­ви­ше, мно­го је Цр­но­го­ра­ца би­ло на ду­жно­сти­ма по­ли­тич­ких ко­ме­са­ра у ЈНА. За­ра­ђи­ва­ло се на ре­мон­ту со­вјет­ских рат­них бр­о­до­ва у Арсе­на­лу у Тив­ту, до­ла­зи­ле су со­вјет­ске под­мор­ни­це, ра­за­ра­чи, све по пр­о­пи­си­ма што се ти­че по­го­на и на­о­ру­жа­ња. Ју­го­сла­ви­ја је во­ди­ла ра­чу­на да по­сле сва­ког со­вјет­ског рат­ног бр­о­да у на­ше лу­ке упло­ви аме­рич­ки рат­ни бр­од, и обр­ну­то.

А он­да је Цр­на Го­ра ула­ском у НА­ТО лу­пи­ла пра­ви ша­мар за­хвал­но­сти Ру­си­ји. Па је за­тим Под­го­ри­ца уве­ла и санк­ци­је Ру­си­ји. Зар тре­ба би­ти ве­ћи ка­то­лик од па­пе?