Мирослав Лазански

Ево зашто су нас напали 1999. године

24.03.2019.

Фото: intermagazin.rs

И годишњице имају судбину. Понекад извесни догађаји из историје изгледају значајни и актуелни, међутим, много чешће постају неактуелни, неоправдано, као да осећамо како немамо много везе са њима. Агресија НАТО-а на СР Југославију 24. марта 1999. године – како ће и на који начин наше политичке странке, 20 година после те агресије, обележити тај догађај? Каква ће им бити саопштења?

Наиме, све до 2012. године код нас се у медијима агресија НАТО на СР Југославију називала „кампањом”, „операцијом”, или само бомбардовањем. „Политика” је била једини већи медиј у Србији који је агресију увек називао агресијом. Чак је и наш војни лист „Одбрана” у то време, пре 2012. године, избегавао термин агресија. О изјавама политичара да и не говорим. Да ли се то у међувремену ипак променило? Јесте, али не код свих. Јер, како гледати на недавни захтев групе невладиних организација у Србији да се санкционише свака критика на рачун НАТО-а. Да ли је следећи захтев невладиног сектора у Србији да наши просветни радници помогну „да се превазиђу фрустрације према НАТО-у”. Да задатак наставника буде „да неутралишу негативне поруке ученицима о НАТО-у и да се потруде да ученици забораве своје убијене вршњаке и убеде их да су фрустрације које су се стекле према НАТО-у прошлост”. Јер, НАТО добро зна одакле треба да се крене. Од врло озбиљне морално-политичке наставе. Коју ће можда да држе политички комесари из редова НВО.

Но, није то једино, у Србији се поводом годишњице агресије увек нађе неко да установи како смо „ми криви што су разговори у Рамбујеу пропали, да је у Рамбујеу требало да пристанемо на све што се од Београда тада тражило и да је Рамбује била пропуштена шанса, јер ми нисмо хтели директно да разговарамо с делегацијом Албанаца са Косова”. Како сви, ипак, немамо намерну колективну амнезију, подсетио бих да уз 82 странице документа издатог у Рамбујеу, тачније уз поглавље 7, где се говори о „војним мировним снагама на Косову”, стоји и анекс Б, који у свом члану 8 каже: „Особље НАТО-а, са возилима, бродовима, авионима и опремом, имаће право слободног и безусловног кретања по читавој територији СР Југославије, њеним ваздушним простором и територијалним водама, имаће право на постављање кампова и касарни, право на коришћење свих подручја или услуга потребних за подршку, обучавање или операције. Особље НАТО-а ће уживати имунитет од сваког облика хапшења, истраге и притварања коме би приступили органи СР Југославије, а грешком ухапшени или притворени припадници НАТО-а морају одмах бити предати надлежним телима НАТО-а”. У члановима 9 и 10 анекса Б прецизира се да НАТО неће морати да плаћа порезе, нити било које фискалне или царинске дажбине, нити ће подлегати било каквој царинској контроли. У члану 15 пише да, када је реч о услугама, под тиме се подразумева да НАТО има потпуну и слободну употребу комуникацијских мрежа, укључујући ТВ и право да се користи читаво електромагнетско поље, и све то потпуно бесплатно.

Но, није то све, у члану 21 стоји да „НАТО има овлашћење да хапси и у најхитнијем року предаје ухапшене одговарајућим властима”. „Њујорк тајмс” је 5. јуна 1999. известио да би према Анексу Б споразума из Рамбујеа, „чисте снаге НАТО-а имале потпуну слободу да иду где год желе по Југославији, заштићене од сваког правног процеса”. Да се онда запитамо ко је то по сваку цену хтео рат 1999? И чему манипулација Рамбујеом у делу наше политичке јавности?

Окружни суд Тиргартен у Берлину ослободио је у мају 2000. године кривичне одговорности лица која су путем огласа у листу „Тагесцајтунг” од 21. априла 1999. позивала немачке војнике да дезертирају из Бундесвера и тако избегну учешће у рату против Југославије. Пресуда немачког суда гласи да кривично дело позивања на дезертерство и одбијање послушности није постојало, јер је рат против СР Југославије био противправан. Логиком права, и све што је произашло из тог рата јесте противправно.

Албански отпор према Београду на Косову није био усмерен ка демократији и грађанском друштву, већ му је циљ био стриктна албанска власт на Косову и отцепљење од Србије. Руководство ОВК је на сваки начин хтело интернационализацију сукоба путем оружаних провокација југословенске војске и српске полиције. ОВК је била та која је крајем 1998. почела са новим оружаним акцијама у настојању да присили Београд да опет уђе у борбе с њима, да се примирје прекрши, а за то оптужи Србија.

После толико година можда је дошло време да се престану користити различити аршини за поједине балканске народе и да се схвати да формирање грађанског друштва и мултиетничких држава под бајонетима страних армија не може донети ништа добро. Орвеловска рефлексија не води никуда.