Догађање Јасеновца

20.04.2016.

Сви Јевреји у свету због историјског сплета околности једнако размишљају, али локално делују. Познавао сам угледне загребачке интелектуалце Јевреје, др Слободана Ланга, Славка Голдштајна и Михајла Монтиља. Ланг и Голдштајн често су долазили у редакцију листа „Данас“, а господина Монтиља, који је радио у протоколу републичког Секретаријата за односе с иностранством у Загребу, сретао сам на дипломатским коктелима. Увек је био елегантан с „армани“ краватом и златним „ролексом“. И Слободан Ланг и Славко Голдштајн подржали су 1990. године долазак на власт Фрање Туђмана, истина с малим резервама због неких ставова о јеврејском питању у његовим књигама.

„Знате, неке ствари око револуције и комунизма Туђман је прилично луцидно уочио, али је око јеврејског питања остао на нивоу простог антисемитизма“, рекао ми је у мају 1990. у редакцији загребачког листа „Данас“ господин Славко Голдштајн.

„Туђманове касније књиге разликују се од првих, али у књизи ’Рат против рата’, која је изашла почетком шездесетих година, има и врло занимљивих, па чак и релативно коректних ставова и доктринарних закључака”, додао сам.

„Да? Откуда вам то?”

„Део књиге под насловом ’Партизански рат у књижевности’ написао му је др Зоран Константиновић, редовни члан Српске академије наука, јер Туђман је тада радио и живео у Београду и био омиљен и врло утицајан гост разних партијских и државних вечеринки на Дедињу.”

„Откуда то знате?“

„Др Зоран Константиновић је најбољи друг мог оца. Били су четири године у истој бараци немачког логора за ратне заробљенике у Оснабрику, као официри југословенске Краљевске војске. Туђман је за време своје службе у ЈНА у Београду врло често долазио код Зорана кући, водили су дуге разговоре, тако да знам неке детаље политичког размишљања Туђмана из тог доба”…

Када данас размишљам о годинама почетка трагедије на просторима СФРЈ сетим се и тог разговора са господином Голдштајном. Заправо, у то време београдски Јевреји са господином Јашом Алмулијем на челу и загребачки Јевреји са господином Славком Голдштајном на челу размишљали су потпуно другачије о судбини Југославије. А када се Јевреји из два града у истој држави, која није Израел, стратешки политички јавно не слажу, то је могло да значи само да та два града ускоро и неће бити у истој држави. И догодило се.

Некадашња СФРЈ годинама је, на неки начин, игнорисала Јасеновац као најстравичнији логор смрти у Европи, једини логор где су људи живи спаљивани у Пицилијевим пећима, логор у којем су вршени злочини на начин да су се и Немци згражавали. Убијани су Срби само зато што су Срби, Јевреји само зато што су Јевреји, Роми само зато што су Роми и Хрвати зато што су били антифашисти. Убијено је и неколико Словенаца, међу којима и мој деда и мој стриц. У логору „Три Ц“ за политичке затворенике, где су заточени били на голој ливади, под ведрим небом без воде и хране. У оној великој Југославији било је неколико научних скупова о логору Јасеновац, али све некако скромно и без превеликог публицитета. Све у контексту бојазни да се неки не наљуте, све у име братства и јединства.

Све до изградње великог споменика-цвета почетком шездесетих година прошлог века простор јасеновачког пакла биле су ливаде и мочваре са вртачама, хрпе цигли и опеке, делови ланаца, остаци Пицилијевих пећи, делови барака, између којих су гмизале змије белоушке. Једини знак да је ту био најстрашнији логор смрти и геноцида била је једна обична дрвена табла са петокраком звездом. Знам то, јер сам сваке године за Дан борца, заједно с оцем, обилазио те ливаде и полагао венац код те табле. И на том месту сликао се као клинац од десет година. Па нам је председник општине Јасеновац, код кога смо отишли да га питамо зашто мало не уреде тај простор, рекао тада како „другови из Загреба желе да на том месту подигну творницу“. После творнице смрти, опет творница?

Зашто нам се и данас догађа Јасеновац? Зато што су га Срби из Србије у протеклим временима били заборавили. Зато што неки у Хрватској и после толико година никако да одлуче да ли данашња Хрватска наставља континуитет усташке НДХ, или антифашистичке Хрватске? Ако нека улица и данас носи име високог усташког функционера Миле Будака, макар он био и осредњи књижевник, ако се пред фудбалску утакмицу Хрватске с Немачком у број међусобних сусрета убрајају и утакмице између Рајха и НДХ, онда је жеља за континуитетом НДХ код неких очито присутна.

А Јевреји из Загреба? Голдштајнови би мало на комеморацију у Јасеновац, мало у Блајбург. Па када из хиљаде грла гледалаца на фудбалској утакмици Хрватске и Израела, недавно у Осијеку, одјекне урлик „за дом спремни“, онда господо нема чуђења. Заправо, мало ме чуди да на тој утакмици руководству репрезентације Израела нико из израелске амбасаде у Загребу није на лицу места растумачио колико је Јевреја побијено у Јасеновцу уз тај поклич.

Па играјте и даље. Фудбал, ногомет…