Милан Ружић

Мирдита Србијо, на Видовдан

13.06.2024.

Милан Ружић (Фото: Sputnik/Youtube)

И таман кад смо мислили да не можемо више да се сагнемо, успели смо толико спустити главу да сад видимо кроз сопствене ноге, а тамо вијори некаква сукња, ако је судити по томе колико смо оштри у одговорима. Јесте да је Србија женског пола, што је сад јако проблематично тврдити због силних закона о самоизјашњавању, али не би шкодило да некада дамо и мушки одговор на нешто.

Али пошто је нама важнији наш одраз у мутној светској бари него то како заиста изгледамо и шта радимо, тако је ове године чувени фестивал „Мирдита, добар дан” померен из маја у јун. И то не на било који дан, већ на Видовдан.

Они забране нашим црквеним великодостојницима и уметницима да уђу на тзв. Косово, а ми њима дозволимо да дођу сви да нам се за столом смеју на највећи дан. Ово можда некоме има смисла, али тај неко или је у каквој установи и копча се на леђа, или још увек није прегледан.

Ако већ долази антисрпска машинерија, под заставом мира и демократије, а тако нам је 1999. године дошао и НАТО, онда имам један предлог који би био јако добар почетак демонстрације демократије баш на том фестивалу.

Зашто организатори Мирдите, кад им је већ циљ, кажу, да свом народу приближе и српску културну сцену, ако већ Ненаду Јездићу није дозвољено да игра „Књигу о Милутину” на Косову, не позову Језду да одигра ту представу на фестивалу? Ненада познајем јако добро и сигурно би пристао, и то без надокнаде.

Међутим, како је њима више стало до приче о демократији, тачније до оптуживања нас са позиције демократских ауторитета, то се неће десити.

Зато, имам боље предлоге. Неке предлоге у оквиру којих би се косовски Албанци одлично снашли пошто им је то доста познатији терен, а и круна је њихове културе. Пошто им наше власти све дозвољавају, неће бити тешко да се за то добије дозвола. Рецимо, да се плате албански писци да направе низ монографија или манифестација и да их представљамо у Београду, Крагујевцу, Краљеву, Нишу, Крушевцу, на Чегру, у Љубићу, у Орашцу, Такову итд.

На пример промоција фотомонографије „Затирање српских гробаља у хиљаду слика” и да се промовише на Божић у Саборној цркви. Онда, рецимо, направити и одиграти представу „Терет”, и то у Народном позоришту за Бадње вече. Или дело у три тома „Како минирати Храм Светог Саве на Врачару” које би се промовисало у крипти Храма за Савиндан. Организовати трибину „Етнички прогон Срба – кључ успеха” за Никољдан у Чачку на тргу, са мрсном закуском. „Паљење цркава: приручник” представити уз шоту на Опленцу на Ђурђиц. Или на Ђурђевдан извести перформанс „Жао нам је што сте нас убијали” на Ушћу где ће цео Београд да клекне у одређено време. Снимити, па на Лучиндан приказати филм „Србину кад одсечеш главу, он и даље трчи”. Не би било згорега ни представити књигу „Ако немаш, отми!” можда тамо негде за Митровдан. Требало би утицати и на Министарство просвете, науке и технолошког развоја да се из наших школских програма за музичко образовање избаци песма „На крај села жута кућа”, јер нас представници косовских албанаца убеђују да она није постојала.

Ако неко има још неке идеје, молим вас да то проследите организаторима Мирдите или некоме у Београду ко одобрава те манифестације. Док се свет и такозвани „регион” наоружавају, ми се играмо, и то ништа мање него руског рулета, сами са собом…

Надам се да ће наша деца бити боља од нас и да нас никада ништа послушати неће, јер ако саветујемо као што поступамо, боље да се она сама васпитавају.