Желидраг Никчевић
МИР – ШТО БРЖЕ И ШТО ПОШТЕНИЈЕ?
По свему судећи, историја нас учи да нас историја ничему не учи.
Ако казна за непромишљене, погрешне и веома рђаве поступке не стигне већ сјутрадан, него, рецимо, тек за двије-три године, људи најчешће нису у стању да повежу узрок и последицу. И страшно се зачуде кад их сустигне невоља: откуд сад то? Шта смо ми Богу скривили?
Понекад, нажалост, то важи и за читаве народе. Ево једног тужног примјера.
Прилично дуго и пажљиво пратим украјинске медије, портале и телеграм канале. Занима ме шта мисле њихови креатори јавног мњења, политичари и аналитичари, па и у коментарима обичних грађана многе ствари су веома занимљиве. Узгред, тако можете да пратите фантастичну еволуцију њихових интелектуалних, етичких и политичких ставова.
Општи закључак је следећи: што су руске трупе ближе Дњепру, то је украјнска аналитичка рефлексија све изоштренија. Што је стварна опасност ближа њиховим ТВ-студијима и удобним кабинетима, то су украјински господари јавног мњења све објективнији и мирољубивији. И лица су им све забринутија.
За разлику од вишегодишње жустре ратоборности и најављивања сигурне побједе над злом Русијом, која само што се није распала, ових дана је тренд сасвим друкчији. Сад су одједном сви почели да позивају на разум и хитне мировне преговоре. А поруке су заиста племените: „Ништа није важније од живота људи“, „Границе из 1991. у ствари никоме нису потребне“, „И лош мир је бољи од рата“…
Човјек који и даље глуми предсједника, који је раније на сваком ћошку трубио о немогућности било каквих преговора са руским агресорима, у недавном „обраћању нацији“, не трепнувши оком, каже да је „главна потреба“ земље да се борбе окончају „што брже и поштеније“. Гдје је нестала обећана брза побједа уз једногласну подршку уједињеног Запада и како водити преговоре с Русијом, кад је он лично донио указ о њиховој забрани, то је мудро прећутао.
Углавном, кад слушате данашње Украјинце, стичете утисак да су сви они њихови Мајдани, све антитерористичке операције на Донбасу, сва изигравања и рушења могућих споразума (Минск 1, Минск 2, Истанбул) – да су све то организовали и у дјело спроводили људи из неке сасвим друге земље, а да ове добричине желе само мир. Читава држава чезне за миром – по сваку цијену.
И онда, наравно, у ваздуху виси веома незгодно реторичко питање: драги Украјинци и Украјинке, а оно што смо гледали претходних 10 (!) и више година – шта је то било? Зашто сте ви тако упорно, тако немилосрдно и неразумно нарушавали мир који данас призивате? Чему сте се надали? Кад је ратна техника ТЕ ИСТЕ ДРЖАВЕ кренула да „пацификује“ СВОЈ Донбас, гдје је била та ваша новостечена мирољубивост? Кад сте припаднике ваших сопствених снага безбједности бацали на кољена и убијали по трговима, зар нико од вас није помислио да је то почетак краја мирног живота у вашој лијепој држави? Па усвајање закона о прогону руског језика којим говори огромна већина становништва, зар то није била најава грађанског рата у било којој земљи са сличном историјом?
Али не – кад их данас слушате, имате утисак да се ничега „јучерашњег“ уопште не сјећају. Као да је све то била невина игра, некакав глупи инцидент, ружан сан. Као да се читава држава у једном тренутку претворила у друштво тинејџера девијантног понашања који су одлучили да организују „празник непослушности“, а у близини није било одраслих да их смире и поуче – и „празник“ је измакао контроли. И сад би да све то поправе, да се са свима помире, али тако да не буду кажњени, и још да им притом не страда национални понос… То никако…
Тешко, тешко… Требало је на вријеме укључити мозак и присјетити се да у људској историји вјероватно нема суровијег (и логичнијег) призора он оног кад се глупи узрок суочи са својом трагичном последицом.
