Ранко Пивљанин

Министарска сиротиња

18.03.2019.

Кад је пре неки дан Ивица Дачић завапио како му је мала плата и како није нормално да има мањи лични доходак од неких од секретара и саветника у Влади, признајем да су ми се оквасила леђа од суза које су низ њих потекле. Претпостављам, да је и већини грађана ове земље истим поводом био мокар тај део тела.

С једне стране, господин министар спољних послова се толико плата напримао са државног буџета ( што се редовних примања тиче, на другом месту их није никад ни примао, бар да ми знамо) тако да је, што се тога тиче и са тим малим платама одавно преплаћен. Да не меримо његов грандиозни учинак за ових готово тридесет година откако је запослен као политичар, бојим се да би и по том основу он нама био дужан.

Међутим, начелно гледано, Ивица Дачић је у праву. И пре него што вам се после сузних жлезди на леђима активирају и оне пљувачне, покушаћу да објасним. Објективно, заиста није нормално да министар спољних послова, макар и Србије, има плату хиљаду евра или да, примерице, човек на челу министарства просвете са око 100 хиљада људи испод себе има још мање. Одмах ће многи гракнути како они ионако не живе од плате а управо у томе и јесте проблем. Поента је да се систем уреди тако да министри и високи државни службеници живе баш од плате а не од „бочних“ прихода. Наравно да није само мала плата узрок масовне корупције ( светски политичари имају пристојна примања па опет нису имуни на мито) мада јесте међу најзначајнијим. Истовремено, мала плата је извор и многих других зала.

Прво, она је на неки начин индуктор негативне селекције. Тешко је наћи поштеног и квалификованог човека који ће за објективно малу плату пристати да дође на таква места, па су она махом препуштена онима са сумњивим мотивима којима и није битна плата него могућности које та позиције пружају. Примера ради, зашто би Душан Вујовић седео у влади да се на њега издире неки Вучић за плату од хиљаду евра ако у Светској банци може да заради неколико пута више и још буде поштован?

Друго, ако један министар мора да размишља о томе како ће на крају месеца да плати инфостан и струју, тешко да ће бити максимално посвећен државним пословима.

Треће, мала плата подстиче опште лицемерје. Њима није лако да објасне откуд им одела која вреде много више од једне плате, ми прећутно пристајемо на те њихове „алтернативне“ изворе прихода. И тако редом…

Дакле, обрни окрени, испада да би за државу било најјефтиније да поштено плати оне које је воде а онда заузврат може да тражи и очекује и резултате и поштење. Да не лицитирамо колика би то плата требало да буде али неколико хиљада евра месечно по министру може да издвоји и сиромашна држава а све би се то вратило ако би исти савесно радили посао и држали прсте подаље од разних тегли са џемом. Наравно, наивно је поверовати како би пристојне плате аутоматски значиле и апсолутну имунизацију људи на власти од похлепе и злоупотреба. Дуго траје та епидемија да би се преко ноћи искоренила, али од неке вакцине се мора почети а транспарентна финансијска ињекција у министарске позадине се чини као адекватна ургентна мера.

Наравно, пошто сви знамо како ствари стоје и с ким имамо посла тај уговор са пристојном платом подразумевао би и један симболички анекс у виду фотографије Забеле или неке друге надлежне апсане који би послао јасну поруку у смислу шта следи ако се не буде живело само од плате. И да, у случају да не могу обуздати алавост, опет наставе да живе о државном трошку али у мало промењеном амбијенту и околностима.